U 97 metara ovog kratkog tunela stala je jedinstvena ratna drama kakvu samo život može da režira. Ovi ljudi pili su mokraću da bi preživeli, izranjavani, pod kišom metaka i bombi izdržali su tu devet dana. Živi su i Kuriru ekskluzivno kazuju istinu o septembarskim danima ’92. u tunelu Brodar kraj Višegrada koji behu potka za kultni film „Lepa sela lepo gore“.
„Ja ti ne bih ušla u taj tunel kod drekavca ni za karton vinjaka“, „Da čika Velja bonu“, „Mnogo je, kume“, „Srbin viljuškom boc, a Švaba rukama“… nema toga ko ne zna bar jednu repliku iz „Lepih sela“. Ali malo ko zna kakva je stvarna priča na osnovu koje nasta ovaj antiratni film i umetničko viđenje države u kojoj smo rođeni, a koja se krvavo raspala. Snimanje filma počelo je pre ravno 30 leta u tunelu kraj Prijepolja, a mi smo u onom pravom, s ljudima koji ne glume i koji 33 godine kasnije – plaču. Ovo je istina o Brodaru ’92.
Toković i Šimšić u tunelu Brodar Foto: Marko Karović
Višegrad. Krećemo iz hotela kraj čuvene ćuprije Mehmed-paše Sokolovića. Leva strana Drine, promiče hidroelektrana „Višegrad“. Vitalno važna još od 1989, kad je podigoše. U to ratno doba posebno. Put vodi ka Goraždu. Tuneli ko krampom da su kopani kroz stene. Svaki put kad prođemo ovuda, deca u neverici gledaju. Na sedmom kilometru od Višegrada most. Skrećemo pa preko Drine na put za Rudo. Tu na ušću Lima u Drinu zapravo je jezero. Pogled puca na raj. Milina. Smaragdna voda probija kanjon. Ko bi rekao da je ova lepota, ova Drina, toliko života odnela kroz vekove, ratove.
Na 150-200 metara od mosta tunel Brodar. Baš pod njim Lim ulazi u Drinu. I kao da je baš za filmsku scenografiju pravljen. Nema stena za prokopavanje. Reklo bi se tunel gde mu nužda nije. Pa još lepo izbetoniran, s terasicama na njemu već zasraslim u drveće. Te ’92. bile su čiste. „Partizanski put 1990“, stoji nad ulazom. Ispod, prema reci, još je ostataka radničkih baraka iz te ’90. Napraviše ga da zaustave odranjanje kamenja.
Unutra – vreme stalo. Rupe od metaka, granata, gelera… Čađavi svodovi i strane… Pa čak i trag u asfaltu od oklopnog vozila. Ni 30 godina od kraja rata bar asfalt nije presvučen.
Desno, od izlaza ka Rudom, trobojke i spomen-ploče kazuju da su ovde stradala četvorica vojnika Višegradske brigade Vojske Republike Srpske (VRS), zvanično Druge podrinjske lake pešadijske brigade VRS. Ali i doktorka i medicinska sestra, koje su bile u vozilu doma zdravlja jasno obeleženom crvenim krstovima. I za čije ubistvo niko nije odgovarao!
Idemo dalje, vratićemo se sledećeg jutra. Rudo. Prvo udara na dom zdravlja „Dr Stojana i Ljubica“, nazvan po ove dve stradalnice. U samom centru mestašca još stoji spomenik Prvoj proleterskoj brigadi. Svi smo morali znati za 21. decembar 1941. Malo niže, palima u poslednjem ratu. A zidovi njima posvećene spomen-sobe puni slika izgubljene mladosti. Tu su i neki junaci naše priče. Na spratu – muzej Prve proleterske! Dočekuje nas kartonski Tito u prirodnoj veličini. Glava mu pada.
Zločin bez kazne
– Prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske, niko nije procesuiran za ove zločine, pre svega za napad na sanitetsko vozilo i ubistvo dve medicinske radnice – kazao je za Kurir Viktor Nuždić, direktor centra.
Inače, Ahmet Sejdić oslobođen je optužbi za ratni zločin protiv civilnog stanovništva i protiv ratnih zarobljenika srpske nacionalnosti na teritoriji opština Rudo, Višegrad i Goražde od jula 1992. do sredine februara 1993. Sejdić je napisao i knjigu u kojoj govori i o Brodaru, ali ne pominje medicinske radnike ni njihovo vozilo.
Branislav Paponjak, vozač „nive“
Pristao pa odbio razgovor
Vozač „nive“ Branislav Paponjak najpre je pristao na razgovor za Kurir u Rudom, pa naprasno javlja da nije tu, pa da ćemo telefonom. Više se nije javljao.
– Pošli, samo je počelo da puca na sanitetsko vozilo sa svih strana. Dolazimo do pred tunel, doktorica Stojana je odmah pogođena i najverovatnije i mrtva je bila, nismo tada shvatali to. Nekako smo se izvukli iz vozila, zvali smo i sestru Ljubicu, ona je bila u šoku, rekla: „Idite vi, idite vi.“ Kolega je rekao: „Ajde da utrčimo u tunel, pa ćemo ih izvući kasnije, da odložimo napad“ – rekao je svojevremeno Paponjak za RTRS.
Bila je i krava
Bez eksploziva
U filmu krava eksplodira pred tunelom.
– To je ’92, paljena sela, krava je naišla od mosta, nije bio eksploziv na njoj. Muslimani su je oterali da ne uđe, da ne bismo imali mleka – kaže Toković.
Čupanje infuzija
Vanja Bulić će ispričati da je okidač za film, koji je bio naš kandidat za Oskara ’96, bila izjava Slađana Simića da su u bolnici ratnom zarobljeniku čupali infuzije.
– Ma ne, kakvi! Ni u ludilu – reći će nam Božović, koji je u toj bolnici operisan, a gde je 12 dana bio i Šimšić:
– Taj musliman je bio iz Srebrenice, pričao nam je da ga je tamo negde pokupio Crveni krst i dovukao u Užice. Kad je trebalo da izađe, pozdravio se sa svima nama. Nije hteo u Srebrenicu, već za Novi Pazar, pa mu sestre i doktori iskupiše para za prevoz i džeparac.
I oni stradali
Pre nego što su proglašeni mrtvima bilo je pokušaja da ih oslobode, kada ginu Žarko Milošević (42), Petronije Tuba (33), Vidoje Jagajić (19) i Borivoje Mićević (35), čija imena stoje kraj tunela. Čak je i avion slat u pomoć.
Stradala dr Stojana Jojović i medicinska sestra sestra Ljubica Kastratović sa ćerkom Tatjanom,, Tatjana Marinković, Rudo i Višegrad Foto: Marko Karović, Privatna Arhiva
– Kad ovde slave njegovi poštovaoci, iznesu ga ispred. I dunu vetar, pade Tito, a oni ništa, ja sam ga spašavao – smeje se Mirko Stanić, čelnik Boračke organizacije Rudo.
U restoranu nas čekaju Žarko Toković i Tatjana Marinković. Veče već pada. Slike, dokumenta, suze… Priča koju ćemo tek ispričati. I u kojoj će još njih biti. Toliko teška da naš vazda opušteni vozač Vlada, kad smo se po mrkloj noći vraćali za Višegrad, baš pred Brodarom izusti:
– Strah me je da prođem kroz tunel.
U hotelu soba s pogledom na ćupriju. San neće na oči – jezivo huči Drina. Ujutru – spomen-soba u Višegradu. Slika i prilika Dejtona i BiH. Fotografije ne samo stradalih Višegrađana već i onih iz Sarajeva i okoline, čije se porodice moraše pokupiti ’95. Čije su i kosti prenosili. Ali nedostaje jednog iz naše priče – Stevana Panića.
I pravac – Brodar! Tog septembra ’92. krenula je ofanziva Armije BiH na području opština Višegrad i Rudo. Brodar je bila vitalna raskrsnica. Tunel, most i okolina među poslednjim linijama odbrane Višegrada i hidroelektrane koje držaše Srbi.
Na klupu kraj mene seda Mikailo Šimšić. Vidno nervozan. Nepoverljiv. Najmlađi u tunelu smrti. Imao je tek 21 leto.
– Dobili smo naređenje da čuvamo most da se neprijatelj ne bi prebacivao. Noć pre bili smo u brdu, s desne strane odave, prema mostu, gde su bili tenk i dva minobacača. Devetog septembra ujutru naređenje je da dođemo u tunel, sedmorica nas. Imamo automatske puške i mitraljez. Kad smo ušli, nikoga nije bilo na tunelu – priča Šimšić, a pali cigaru za cigarom, pa veli:
– Muslimani su se noćima čamcima prebacivali na ovu stranu, pa napali naše gore, četvorica su poginula. Naši su ostavili samohotku, dva minobacača. Neprijatelj nas je okružio, popeo se i na tunel.
U tunel ulaze iz Višegradske brigade i vojnici Slađan Simić (24) iz sela Jagodina, koji će poslužiti za lik Dragana Bjelogrlića u „Lepim selima“, Vladan Gavrilović (26), Novak Arsić (26) iz Veletova, kao i dobrovoljci Milovan Lučić (28) iz Užica s drugom Stevanom Panićem (28) iz Male Krsne i Stanko Maćašev (33) iz Lazarevca. Maćašev će nas nekoliko dana kasnije ugostiti u svom domu.
– Ja sam vam ratni profiter. Vidite moj profit – smeje se dok grli suprugu Ranku, koju je oktobra ’93, nakon 15 meseci ratovanja, poveo sa sobom kući.
– Bio je 21. jun ’92, autobusom užičke „Rakete“ dolazim do graničnog prelaza Vardište. Ne ide se dalje, puca se. Ali vozač, otac petoro dece, odjednom kaže: „Kad si ti stisnuo da ideš, ja te vozim.“ I sami idemo. Kod Dobruna trojica upadaju s puškama – priča nam Maćašev.
Jedan od njih je Novak Arsić, sudbina će ih vezati u tunelu. Sledećeg dana upoznaće Slađana Simića, u čijoj će kući živeti:
– Slađanova majka Joka mi je sve prala.
Početak je septembra ’92.
– Tri puta smo se vraćali od Goražda. Pričalo se da Milošević nije dao da ga uzmemo. Posle trećeg puta ostala je silna ekipa i tehnika kod Brodara. I zovu nas iz interventne čete 8. uveče da krenemo, već iskuljali muslimani iz Goražda, okružili naše, koje treba spašavati. Uvek smo išli gde je najgušće, Slađan Simić vođa, ja zamenik. S prvim mrakom krenemo starim putem. Noću stižemo na tunel. Malo iznad naša samohotka, a još iznad, na Meremišlju, naši – kazuje Maćašev, pa napravi grimasu:
– Ovo je verovatno velika greška, moja i Slađanova – jezero, čujemo vesla, stanemo i gledamo, ali dole duboko. Grupa muslimana nas je tad obišla i došla iza leđa. Da smo tu očekali… I naši gore su popustili. Srećom, momak na samohotki Goran Rađen, poginuo je mučenik kasnije, izvukao je sistem za paljenje i onesposobio je pre nego što su pobegli. Da nije to uradio, ne znam šta bi s nama bilo jer su muslimani zauzeli taj položaj.
Tad je određena sudbina i Vladanu Gavriloviću, koji je sa svojom ekipom trebalo da se vrati u Višegrad.
– Moli me da pitam njegovog komandanta da pređe u našu četu. Pitam, kaže: „Ćanko, tako me zovu, nije problem“ – veli, pa nastavlja:
– Tog 8. septembra uveče u tunelu su dva naša kamiona s municijom. Kad smo ušli ujutru, s jednog FAP-a skidamo desetak sanduka od po dve i po hiljade metaka. Imali smo i puške, zolje… Odlaze kamioni prema Rudom, jedan i po vodu. Mi se već tučemo, neprijatelj na tunelu. Kad se kamion s vodom vraćao, kod tunela pre našeg, gađaju ga, dvojica ginu, jedan ostaje bez noge.
Slađan je, veli, prvi teško ranjen, čaura od municije pogađa ga ispod srca. Preko radio-stanice traže pomoć. Višegrađani su daleko, a na pola puta prema Rudu je Setihovo, gde je Ruđanska brigada VRS – Četvrta podrinjska laka pešadijska.
Na donjoj strani tunela, prema mostu, Šimšić i Arsić:
– Prišunjao se jedan, šiknuo im bombu. Novaku ode noga, Mikailu zubi i ode radio-stanica, „rupovka“.
Šimšić nam pokazuje gde je bomba pala.
– Šutnuo sam tu bombu, pa ispalio rafal – s kraja tunela će, a Mećašev će ispričati:
– Tog što ih je ranio ubili smo snajperom, senku smo mu pratili. Pokušavali su telo da izvuku, dva dana borbe oko tela.
Prva u pomoć stiže „lada niva“ DZ „Rudo“, kako će reći svi koji su je videli, jasno obeležena crvenim krstovima. U njoj su dr Stojana Jojović (32) i medicinska sestra Ljubica Kastratović (45). Vozač je najverovatnije Branislav Paponjak (38) iz Rudog, s kojim seda i dobrovoljac iz Prijepolja Slavoljub Bubanja (30).
– Stojana je otišla na položaj, nije dolazila kući, jer je jedina bila neudata doktorka u DZ „Rudo“, pa je bilo da ona ide jer nema porodicu. Zvali su je da pređe u Priboj, da se skloni – odbila je, nije htela da napusti položaje. Bila je baš čovek – reći će nam Vida Kostić, sestra dr Jojović.
A babica Ljubica Kastratović će, kako nam priča njena ćerka Tatjana Marinković, prvi put na položaj otići u subotu, 5. septembra ’92, u Setihovo. Odatle 9. septembra kreću ka Brodaru.
– Muslimani su na njih zapucali već od Strmice, ispod Setihova – priča ćerka.
Kad je „niva“ prilazila tunelu, bili su pod paljbom.
– Sanitet je bio s leve strane kad iz tunela gledaš prema Rudom, pod stenom, na 15 metara od ulaza. Jedini sam pritrčao do suvozačkih vrata, na tom sedištu je bio Brane. Izvukli smo ga. Meci su padali ko kiša. Dobismo obojica po uvetu. I Bubanju smo izvukli. One su bile pozadi, ali ih nisam video – kaže Maćašev, koji se seća:
– Brane je bio u papučama, spadaju, šutira ih. Nije prošlo tri-četiri minuta kako smo ušli, a Braće će: „Doktorka i sestra!“ Krenemo ponovo, ali udari RB (ručni bacač) u zadnji točak „nive“. Ode sve! Mogli smo možda odmah da ih izvučemo, samo da smo znali. A kako su poginule, nisam video. Al’ u onoj „nivi“ niko živ nije mogao ostati.
I muslimani su je, veli, noću izvukli što nisu videli, jer su se povukli unutra kad su ih gađali zoljama.
A Šimšić će nam pred tunelom, s leve strane iz pravca Ruda, pokazati udolinu:
– Ovde, u kanalu, bilo je mitraljesko gnezdo, kad su poginule doktorka i bolničarka.
Tu, pored tunela, pokazuje nam slike Marinkovićeva, bila je kamena ploča ispod koje su navodno zakopane. To joj je rekla jedna od tri zarobljene Srpkinje koje su muslimani dovodili pred tunel. Nijedna više nije među živima.
– Milka iz Bursića mi je kazala da su im rekli: „Ovde leže dve vaše četnikuše, ako ih neko bude tražio, da znate da su ovde zakopane.“
– Ovde su, bolan, bile zakopane – Šimšić će kraj tunela.
– Kako niste čuli kad su zakopavane – Ljubičina će ćerka.
– Nismo mogli čuti, bili smo na sredini tunela – veli.
– Jesu li bacali maminu glavu u tunel da se igraju lopte s vama – plače.
– Nisu – on će, a i ostala trojica – glave nije bilo.
– Šesti, sedmi dan pošalju po jednoj od tih žena kovertu: „Otvori, otvori“, viču. Plava, nije bila zalepljena, čini mi se obrva ili oko unutra nutra. Brzo sam je gurnuo nogom, plašio sam se da nije bomba. Glavu nisu bacali, niti sam to kad izjavio – kaže Maćašev, pa dodaje:
– Nema šanse da su kod tunela bile zakopane. Tu sam svaki dan bacao bombe.
Dolaskom „nive“ u tunelu su devetorica. I već imaju prvu žrtvu.
– Nesretnika Lučića udari snajper posred srca – Maćašev će, a Šimšić:
– Zvali smo ga Džaja, dotrčao je do sredine tunela i pao mrtav.
Ruđanin Žarko Toković je u Strgačini, na desetak kilometara od Brodara ka Rudom, prebacivo vojsku preko mosta kad mu javljaju da ide po ranjenika na Brodar. Vozio je oklopni kamion, nazvali su ga „Čarli“.
– To je stari FAP-13, na koji su stavili pet tona lima, skroz opšiven, samo mali prorez napred da vidiš da voziš – priča Toković, koji je sa 23 godine završio u tunelu.
A imao je sasvim druge planove. I važeću vizu za Australiju da ide kod strica. I posao i prebivalište u Beogradu.
– Kad je rat počeo, bio sam i odjavljen iz vojnog odseka u Rudom. Ali nisam mogao da ostavim sve, došao sam kući praktično kao dobrovoljac – priča.
Sreten Božović iz Božovića kod Rudog preživeo je tunel Brodar Foto: Marko Karović
Na mesto suvozača je Sreten Božović iz Božovića (24). Već su tog jutra bili na Brodaru, dostavili im hranu – konzerve.
– Od Strmice smo prošli veliki, pa manji tunel i na 4 km do Brodara već su zapucali na nas. Ispred tunela izrešetana „niva“, kroz otvor nismo mogli videti ima li neko u njoj – priča nam Božović, s kojim se nalazimo u Pribojskoj Banji, dok će Toković kazati:
– Crveni krst i na krovu i sa strane „nive“. Izbušena, rupa do rupe. Da sam znao da je neko unutra, mogao sam je ugurati u tunel. Pokušao sam u tunelu da okrenem kamion, da izađemo. Međutim, sve gume izbušene, oklop je samo legao i nikud nisam mogao.
Pokazuje nam tragove lima u asfaltu. I upravo ih je, saglasni su svi, spasao poprečeni kamion kroz koji nije mogao metak.
– Uleteli smo usred borbe, već više ranjenih. Slađan ima veliki podliv ispod pazuha, Slavoljubu metak izbio nekoliko zuba, krv lije. Sipaju s obe strane. Povređeno mi je koleno i rame, Novaku razneta noga, podvezali smo je. Ali tri-četiri dana posle živ čovek nesnosno smrdi, gangrena – priča Toković, dok Božović veli da dižu ploče sa odvodnih kanala tunela te prave zaklone.
Ovo je konačni bilans u tunelu – 11, od kojih je jedan već mrtav. U startu pada dogovor – nema predaje.
– Preko megafona viče, predstavio se kao kapetan Sejdić (Ahmet Sejdić, komandant Prve višegradske brigade Armije BiH, prim. nov.), da se predamo, bićemo razmenjeni. Ne! Mučili bi nas. Na kraju krajeva i da se ubijemo, da se predamo – nikako – veli Božović.
Pakao je i dan i noć.
– Suzavci, bombe, pogledajte – tunel je ko sito. Ranila me bomba, imam u sebi još 25 gelera, od glave do pete. Pipnite, gvožđe – pokazuje nam zglob na šaci, ispod kože kotrlja se loptica.
Tatjana Marinković, ćerka Ljubice Kastratović
Da uradim DNK? I šta ću ako kosti nisu mamine?!
Tatjana Marinković je dva i po meseca živela u nadi da joj je majka ipak živa.
– U oktobru se govori: „Žive su, razmenjene, dolaze.“ Pravim puslica tortu, koju je mama volela, i kolače. Nosim u dom zdravlja – počinje da plače:
– Prođe sat, dva, tri, prođe i noć, i dan… Ništa.
A onda na Aranđelovdan tela u limenim, pa drvenim sanducima stižu u Rudo.
– Obdukciju svih je, navodno, uradio dr Zoran Stanković tog 21. novembra ispred bolnice u Višegradu. Ali papira nema. Iz DZ Rudo odnet je Ljubičin zubarski karton da bi je po njemu i protezi prepoznali, a potom je nestao. Zastavnik s razmene mi je kasnije rekao: „Dr Stojana je 100 posto, a samo dva posto sam siguran da je ono što smo dobili kao tvoju majku zaista i ona.“ Bio je samo pramen svetlije kose na komadu glave. I moj brat, koji više nije živ, kazao je da je video samo pramen kose. A opet, novinar TV Višegrad mi je pokazao snimak iz mrtvačnice na dan razmene, ispod jednog tela piše Ljubica Kastratović, a teče krv – kaže Marinkovićeva i dodaje:
– U papiru komande srpske vojske piše da je nastradala 9. septembra oko 16 sati u tunelu na Brodaru. Međutim, u smrtnom listu piše da je umrla 22. novembra. Ahmet Sejdić je jednom izjavio da je dr Stojana nastradala, a majka uhvaćena živa. A Zoran Stjepović, koji je bio zarobljen 636 dana u Goraždu, u knjizi je napisao da su obe svirepo mučene, žive bačene u jamu i zakopane.
Na dan sahrane Tanjug piše da su „prema kazivanju zarobljenih ‘zelenih beretki’, zverski mučene i žive bačene u jamu i zatrpane“, a da su „prethodno pružale pomoć zarobljenim muslimanima“, što prenose brojni srpski mediji.
Kod žena iz Bursića, koje su razmenjene kad i tela, odlazi kasnije:
– Rekle su da su na kamion bacili kosti u čaršavima. Stojana je i prema njihovoj priči bila prepoznatljiva, kasnije su to shvatile po slikama, nisu je znale. Kazale su da je majčina glava bila otkinuta od tela, a da su im govorili i da je silovana.
– Znam da niko neće odgovarati što su ubijene, ali u čemu je problem da se zna istina?! Najviše bih volela kad bih saznala da je odmah nastradala.
A zašto ne ekshumira posmrtne ostatke i ne uradi DNK analizu?
– I šta ću ako nije ona – plače.
Zet identifikovao telo
Na doktorki njen nakit
Porodica dr Jojović (mada ima i napisa da je Jojević) čekala je razmenu u kojoj će doktorka doći živa.
– Mami u crkvi predsednik opštine kaže da je živa, u Goraždu – seća se sestra joj Vida Kostić.
Ali 20. novembra ’92. dobijaju crnu vest. Telo identifikuje Vidin suprug Vidoje Kostić.
– Stojana je bila prepoznatljiva, na njoj nakit, dva-tri lančića od zlata i srebra, narukvica, njene patike, maskirne pantalone. Uzeo sam nakit, ali nisam odmah rekao njenoj majci, da je ne povredim. Kad su posle tri-četiri meseca krenule priče da nisu sahranjena tela Stojane i Ljubice, pokazao sam joj nakit i uverila se da je Stojanin – kaže Kostić i dodaje:
– Obdukcija nije rađena, to sam 100 posto siguran. Ljubica je bila cela, sin ju je prepoznao po odelu civilne zaštite, u kom je bila i njena mast za oči.
Kostić ne zna kad je tačno i gde umrla Stojana, ali se seća detalja:
– Kad smo palili sveće iznad bankine kod tunela i kad sam čeprko po kamenju misleći da to uredimo, pojavila se šoferšajbna. Drugo ništa ne znam.
Tokovića je treći-četvrti dan pogodio rikošet u leđa, gde još stoji.
– Drugi dan su nabacali daske, oplate od baraka, gume… na izlaz prema mostu, da nam ga skroz zatvore. Ispustimo naftu, Slaboljub zapali neki šinjel i baci na to. Izgore sve, osta pola metra kamenja – priča Božović, pa su krpe stavljali na usta, glavu spuštali bliže asfaltu gde je promaja vukla, da bi mogli disati.
– Slavoljub mi je od ploča napravio ispred kamiona grudobran da mogu pucati. Kad je bubnuo iz ručnog bacača u ono kamenje, puklo me je u nos i to su mi ova tri ožiljka – pokazuje Toković.
Prvih nekoliko dana borbe po ceo dan. Imao je i neprijatelj, kazaće, gubitaka. Pružali su Srbi otpor.
– Neverovatno koliko je ispucano i metaka i tromblona. Prvih pet dana nismo ni spavali. Posle oslabilo, valjda ostala samo straža – priča Božović, a Maćašev:
– Dva mitraljeza osamdesetčetvorke ispod „Čarlija“. Ginuli su i na mostu i pored tunela, bacali smo i bombe. Ali nas je drao i naš mitraljez, koji su uzeli kad su naše zaklali na Blažu, malo pre nego što smo ušli u tunel. Kuljali su preko mosta da se dokopaju samohotke, koja je, srećom, bila onesposobljena. Kasnije su priznali da su imali 47 mrtvih.
Vode od starta nisu ni imali.
– Delili smo po par gutljaja za dan. Uglavnom su svi davali Arsiću, gori, teško ranjen. Bio je balon vode od 20 litara, ali je usred pucnjave probijen metkom, ostalo na dnu dabogda dva litra. Ko je baš morao, malo je jeo. Slano, šta ćeš posle piti?! – priča Toković, a Maćašev veli:
– Pucali smo u hladnjak „Čarlija“. Podvučemo se ispod, u blok, ne može automatska da probije, „tetejac“ probija. Ali tu je bilo i korsantina. Sreća naša pa je izmešan sa vodom. Zubi su mi otišli. I Bubanji. Doktor u Užicu je kazao da dobro žuticu nismo dobili.
Već treći-četvrti dan počinju da piju mokraću. Čuvena scena iz filma je verna originalu.
– Najpre sam ja mokrio, ali crveno ko krv. Slađan teško ranjen, a njegova mokraća bela. Viče: „Ajde na špricer“ – priča Maćašev, dok je Božoviću pozivnica bila: „Ajde, rođendan mi je, da proslavimo s vinjakom!“
– Začepiš nos i nagneš. Nemaš kud – tiho će Toković, a Božović kaže:
– Posle više nismo mogli ni da mokrimo. Nema ništa. Al’, bar smo cigara imali, ubijale tremu.
– Sanjaš noću neke izvore, vodu. Kunjaš, pa se cimneš. Misliš da si spavao ne znam koliko, a nisi dva minuta. Sve na oprezu – seća se Šimšić.
Upečatljiva je scena učiteljice iz filma koja ulazi u tunel, a naši je ubijaju jer se plaše da nema eksploziv. Osnov za nju su tri zarobljene Srpkinje koje su muslimani, kako veli Maćašev, držali na kanapu.
– Četvrti-peti dan putem od Rudog ide žena s maramom, drži se pod pazuh, a oni viču: „Eto vam jedna vaša, nosi vam pismo, pročitajte.“ Zamotana, misliš puna eksploziva. Vičemo: „Izlazi, izlazi!“, oni : „Ulazi!“ Zapucamo uvis, te se vrati – seća se Toković, a Šimšić dodaje:
Stanko Maćašev sa suprugom i ratne fotografije Foto: Marko Karović
Prst sudbine
I ženu našao na ratištu, najstarijoj ćerki dali ime po Slađanu
Stanka je s Rankom upoznao upravo Slađan, nekoliko dana pred povratak kući. U kafani u Vardištu, gde je tad radila.
– Nismo se ni dana znali, a pobegla sam za njega, niko me ne bi dao za dobrovoljca – Ranka će, dok Stanko veli:
– Nije mi dala da idem kod njenog oca. I rešimo, uoči Miholjdana svatovi idu za Lazarevac, predsednik opštine Višegrad dao tri auta, moji čekaju kući. I taman da krenemo, kad njeni roditelji svraćaju pred kafanu, vukli seno.
– Tata viče: „Oćete da vam iznesem rakije, imam balon?“, a ne sme sa izgasi traktor, nije mu palio. Slađan će: „Ma jok!“ Samo čekamo da prođu – priča Ranka, a Stanko dodaje da je imao „duel“ s tastom kad ni buduću ženu nije znao:
– Izgrdio sam ga što je zaspao na straži.
Registrovali su se u opštini, za to pokupili prve prolaznike.
– Venčala nas moja bivša devojka, matičarka – smeje se Stanko.
Tri ćerke imaju Maćaševi, a najstarija je – Slađana!
– Dobila je ime po Slađanu, ali i ćerkici moje sestre koja je umrla od leukemije. Decu nam je krstio Slađanov brat Boban – kaže Stanko, koji na pomen Slađana zaplaka.
– A ovi s tunela: „Eto kakvi su vaši Srbi, oće da vas pobiju, mi nećemo.“
Ne znaju ko je bio na tunelu.
– Možda je Ljubica neke od njih i na svet donela – Toković će, a Šimšić:
– Pevali su „Oj, četnici, predajte se…“. Slađan je tog pevača po glasu poznao, znao ga iz kafana.
– Stvarno ga je bilo i lepo slušati. Nekad je zabavnu muziku pevao.
– Vlada je jednog prepoznao po glasu: „Ćanko, ovaj je moj školski drug, zajedno smo igrali fudbal“ – Maćašev će, pa veli da je na tunelu i hodža pevao:
– Po celu noć. I onda bacaju, kotrlja se, kotrlja, ne znaš da li je kamen, da li bomba. I samo grune.
– Spuštali su nam sanitetsku torbu Stojane i Ljubice. Svašta pričali za njih, da su ih silovali, a Maćašev se seća reči njemu upućenih:
– „Tebe ćemo da oderemo“, govorili su mi jer su po naglasku znali da nisam iz Bosne.
U svom tom jadu znali su i da se našale.
– Planirali kao gde ćemo na piće kad izađemo. A ni pomišljao nisam da ću živ izaći. Ajde nekoga da zatvorim dole, kamenjem ga gađam, a kamoli sa onoliko municije. Sam Bog nas je pogledao – veli Božović, kome je na umu samo porodica bila:
– Kući sam ostavio sinove od dva meseca i dve godine i ženu od 20 godina – zasuziše oči:
– Celog života sam se mučio. Oženio se mlad od muke – roditelji nepokretni, sve sam morao sam, i da muzem kravu i perem sebi.
Razmišljaju ima li izlaza. Pa čak, veli Maćašev, gledaju i da li je cev za odvod široka da se spuste do Drine. Ne može! Peti dan pokušaju da izađu sa strane prema Rudom:
– Novak, smrdi trulo telo, više i od amonijaka koji su nam bacali. Ponesemo ga, ali gađaju mitraljezom. Nema šanse. Tad je shvatio da se mora ubiti da bismo izašli.
Nisu znali, pokazuje Šimšić, da je u potoku pored mitraljesko gnezdo. Tad ranjavaju Gavrilovića:
– Celu noć je kukao, tražio vode, i tad su oni skontali da nemamo vode.
– Na rukama mi je umro. Rikošet, otvorio mu glavu: „Stanko, vode! Vode“, a odozgo se deru: „Izađi, daćemo ti mi.“
Sutradan nova provokacija:
– Sa one strane prema mostu konopac i balon vode od 10 l spuštaju i dižu, spuštaju i dižu. Gađali smo konopac, da bi nam pao balon, ali nismo uspeli.
U tunelu su već dva leša. Stavljaju ih u odvodni kanal i pokrivaju pločama. Arsić se oprašta sa svima.
– Skinuo je zlatan lančić i prsten i dao mi da dam njegovoj sestri. Nisam posle imao srca, poslao sam po mojoj sestri – veli Šimšić.
Imao je bombu, ali nije hteo njome, da ne povredi nekoga. I čekao je da neprijatelj zapuca, da ih ne izaziva.
– Lično sam mu dao pištolj, iz mog se ubio. Nismo ni osetili kad se ubio – veli Božović, a Maćašev će:
– Dao mi je sat i konobarski novčanik, jer je bio konobar na Beloj Zemlji kod Užica, da odnesem njegovoj majci. Odbio sam da mu dam svoj pištolj. Pucao je u slepoočnicu, krv lije.
– Ko zna koliko bismo ostali da se nije ubio. Mi ga živog ne bismo ostavili, niti bi ga ko mogao nositi – reći će Toković.
Sad imaju tri leša. Ni da mokre više mogu. Sva sedmorica ranjeni. Ide se na život ili smrt tog 16. septembra uveče. Imaju plan.
– Svako veče oko osam, pola devet, kad padne mrak, čujemo motorni čamac, a odozgo tutnjava, bace bombu s jedne, pa s druge strane tunela. Onda tajac 15-20 minuta, pa opet galama. I skontaš da je smena ili dostava hrane. Čekali smo – motorni čamac, jedna, pa druga bomba. A onaj gore nema strpljenja da čeka smenu, odmah silazi da ga s čamcem ne čekaju – objašnjava Toković, dok Maćašev veli:
– Jedan samo da prođe. Jedan! Da javi da smo živi, da se nismo predali.
Poginuli u tunelu, u pokušaju oslobađanja i kasnije na ratištu Foto: Marko Karović
Dok to priča, u sobu ulazi ćerka Sara s maskirnom jaknom iz tunela. Rupa od metka je na rukavu, krstić pod kragnom. Sve je kao te ’92.
Za minut su izašli na izlaz prema mostu. Simić i Šimšić idu udesno niz put, do mosta, pa desno.
– Samo što smo skrenuli, Slađan bolan, viknu: „Mina!“ Srećom, korozirala od kiše, ništa ne bi. Naše mine, ceo taj do pun, da muslimani ne pređu. Mislim da još nije deminirano – priča Šimšić.
Ostali skreću levo, prema Drini.
– Stevo se vraća u tunel. Lakše je ranjen u petu, može da hoda, ali neće da ostavi leš druga, Lučića. Možda nam je i on glavu spasio, jer je sutradan pravio buku po tunelu. Ovi nisu ni skontali da smo izašli, saznali kad su na Radio Beogradu čuli da su Šimšić i Simić došli u Višegrad – priča Toković.
Petorica preskaču bankinu – Toković, Božović, Paponjak, Bubanja i Maćašev i nizbrdo prema Drini. Barake, makadamski put, šiblje.
– Poskidali smo još u tunelu sve što smo mogli, pa i čizme zbog plivanja. Brane je oko pasa poneo unutrašnju gumu kamiona, da se držimo za nju u vodi, ali mu ispade tokom kotrljanja niza stranu. Mi do vode, a oni 50 m od nas, al’ nas ne vide. Molio sam: „Nemojte mnogo vode, pozliće vam.“ Međutim, prvi sam se napio koliko sam mogao – priča Toković.
Razmena tela posle dva i po meseca Foto: Privatna Arhiva, Marko Karović
Ulaze u vodu, mrkli mrak:
– Nisam ni 20 m otplivao kad neko kresnu upaljač nasred mosta, ne bismo ih ni videli. Izlazimo, duva pored Drine, mi u trnje, sabili se – Toković veli, a Božović će:
– Drenjci rodili, jedemo. Prođe pola sata, mesečina ko dan – ne možeš ni gore, ni dole.
– Nisam mogao da progutam kap vode iz Drine. I iz žbunja sam zavoj od ruke spuštao u vodu, nakvasim, pa cedi i pij. Gledamo ih. Pucaju po tunelu, arlauču – seća se Maćašev.
Simić i Šimšić su već u brdima.
– Pred zoru eto ga čopor divljih svinja. Veli Slađan: „Mora blizu biti i voda.“ I stvarno, lokva, al’ mi ne da da pijem: „Ne, mulj je.“ Kilometar ispod česma, tu se napismo – priča Šimšić, koji priča kako je Simić i pušku bacio jer je nije mogao nositi – metak mu je prošao kroz plućnu maramicu, čudili su posle se doktori da je preživeo devet dana.
Petorka u šiblju ostaje celu noć i ceo dan. Kad pada druga noć, izlaze na makadam, pa ispod mosta starim putem prema Višegradu.
– Ali u prvom tunelu dvojica muslimana stražare. Pored njih balon vode. Mesečina, velim: „Daj da ih pobijemo da uzmemo vodu“, oni viču: „Nemoj“ – seća se Maćašev, kad su okrenuli u brda:
– Preskačemo preko mine na koju je, kasnije saznajemo, Slađan zapeo.
– Stena desno, stena levo, stena ispod! I polako, 20-50 m jedan ide napred, pa se vrati po ostale. Svi ranjeni, ali idemo, ne osećaš ništa. Tolika tama da smo dizali noćne nišane na puški da vidimo. Prošli smo između dve njihove bajte (rova), čuli ih kako pričaju – seća se Toković, a Maćašev će:
– Izađemo na brdo: „Odoh“, reko, „da vidim s koje strane da siđemo, da li ih ima.“ Vraćam se, kad moji naložili vatru! Bos sam nogom gasio, 50 m od nas muslimani.
– Putovali celu noć, siđemo na put, kad mi prošli samo jedan tunel od mosta prema Višegradu! Pomaljamo se u neko selo, šljive rodile. Mi na šljive – priča Božović
– Sve sam ih povratio kad sam se vode napio – Maćašev će.
Idu putem, razdvojeni, da ne stradaju svi ako ih neprijatelj vidi.
– Naiđemo na napušteno selo, česma pred kućom. Ima vode tek kad povučeš, nešto začepilo. A onaj ne može da siđe s puta, pa nakvasi zavoj i nacedi mu. To je 300-400 m do naših položaja – seća se Toković, kome na zidu stoji ulje na platnu – kako ulazi u tunel, rad njegove ćerke Kristine.
Maćašev priča kako je bio kad su stigli pred Blaž:
– Idem prvi, znam kakvi su, ostavim pušku, dignem ruke. Slađana zamalo nisu ubili, nisu verovali da je on, bio je sav crn.
Spaseni su otpisani.
– U vestima odavno bilo da su izginuli, da leševi plivaju Drinom – seća se Ranka, a Božović će nam reći:
– Rodbina kod moje kuće čekala razmenu tela.
I svi u Višegrad.
– Temperatura 40, na vrh glave metak, rikošet. Ušao sam u tunel sa 74, izašao sa 58 kg – kaže Maćešev, dok Šimić u tunelu govori:
– Tad mi je bila 21 godina. Sad ne bih mogao izdržati ni 24 sata šta sam tada devet dana i devet noći.
U bolnicu u Užice idu Simić, Bubanja, Šimšić i Božović. Tu će Vanja Bulić razgovarati sa Simićem i Bubanjom i napisati tekst za Dugu 19. decembra ’92. To dovodi do filma, čiji je režiser Srđan Dragojević.
U međuvremenu kreće agonija oko razmena tela. Da ih bar sahrane. Goražde je kotlina, muslimani okruženi Srbima, namirnice traže. Tatjana Marinković dolazi do dokumenata koje potpisuje Ahmet Sejdić. Nadređenima 23. novembra ’92, između ostalog, piše:
„Ponuđena su tela osam četnika plus tri živa civila (radi se o ženama s područja Bursića i Hedrovića (žene koje su ubacivali u tunel, prim. nov.)), od kojih su za dva naša živa civila iz logora Uzamnica data dva tela ubijenih četnika na Brodaru (vrlo moguće doktorka i med. sestra, jer se sve poklapa, prim. nov.), a za šest tela četnika ubijenih na Meremišlju simbolične količine hrane (pet tona brašna).“
U izveštaju od 1. decembra Sejdić navodi da je 25. novembra obavljena razmena: „12 leševa poginulih četnika iz borbe na Meremišlju i četiri leša poginulih četnika iz borbe na Limu/ Brodar, 9. 9.1992, za koje je razmenom planirano dobiti određene količine prehrambenih proizvoda: 6 tona brašna; 3 t krompira; 0,5 t pasulja; 0,5 t šećera, 0,2 t pirinča i 10 boksova cigara“.
– Šta piše, ne znam, ali znam da su razmenjeni za 27 tona brašna, bio sam na razmeni – Maćašev će i dodaje:
– Četvorici iz tunela su sekli noge i ruke, pa zapalili.
Svi su se posle vratili na položaje. Bubanja gine januara ’93, Simić aprila ’94.
– Noću, kad počnu ruke da mi se znoje, odem u Jagodinu, na Slađanov grob, budem dva-tri sata i vratim se – kaže Maćašev, koji je tek posle desetak godina otišao u tunel s porodicom. Skupljali su čaure.
Slađana ubila srpska ruka
Slađan Simić poginuo je od srpske ruke 8. aprila ’94, kad su četvrti put napadali Goražde.
– Naši rovovi bili su povezani s Rogatičanima, a on je vojsci nosio vunene čarape, ne rakiju, kako se pričalo. Dan, pet po podne. Izgrdio je Rogatičane što piju na položaju, pa jedan okrene mitraljez i ubije ga s leđa. Nađemo ga kasnije drugar i ja, u gepek i kod Joke, Slađanove majke. A ona: „Nemojte da ga pipnete!“ – priča Maćašev, a Šimšić veli:
– Vraćao me tad Slađan da ne idem u borbu, a ja njemu: „Što ti ideš?“ Kaže: „Ja ne mogu poginuti“, bio je u pozadini jer je bio ranjen. I eto ti sudbine – poginu!
Poruka preko zarobljenika
– Pošto se nije znalo šta je s nama, komandant ruđanske brigade Vučković je po zarobljenom muslimanu poslao poruku kad i na kom kanalu da razgovara s njihovim komandantom. Oni su sve vreme govorili da su žive doktorica i medicinska sestra, da smo mi u zatvoru u Goraždu, da imamo tretman po Ženevskoj konvenciji… Sve da bi tražili uslove. Kad smo izašli, naši su shvatili da ih lažu – priča Toković.
Šimšić se teško mučio posle rata. Tucao kamen u „Granitu“ dok firma nije propala, pa osam godina bio bez posla. Nadničio i po Mačkatu.
– U šest ustajanje, čisti štalu, muzi krave, a kad je klanje stoke, i do dva u noć radiš. Eto šta smo mi, srpski borci dočekali – kazuje dok dim cigare ide uvis.
– Mikaila smo sreli ispred prodavnice u Mokroj Gori. U opancima, ritama – srpski vojnik. Kupili smo mu boks cigara – seća se Maćašev, a Šimšić nam veli:
– Seti me se Emir Kusturica, kod njega sam osam godina radio, pa prešao na HE, evo četvrta godina. Invalidninu nisam uspeo. Niko nas ne šiša. To mi je krivo.
Niko 33 godine nije došao Božovića da pita: „Kako živiš, treba li ti posao ili nešto?“
– Milostinju nisam tražio, samo posao. U 50. sam počeo da radim, nemam ni 15 godina staža neophodnih za penziju. Radiš, a sve živo te boli, ostale posledice. Pre sam bio jači, sad me stiže, često mislim na tunel. Baš sad, kad sam sve sredio, kad mogu da živim. Sinovi su svoji ljudi, imam i dve unuke – priča Božović, te me na kraju rasplaka i zakuca:
– Ali, verujte, dugo sam mislio: „Bolje da sam poginuo, moji bi bolje živeli.“ Bolje su prošli, bože ti oprosti, oni koji su poginuli. Makar je porodica živela, deca dobila stipendije…
autor: kurir.rs
