Preorano dvorište umijesto betona. Stara kuća se nakrivila, kao da su i zidovi decenijama nosili muku i težinu života Draga J., djeteta, a kasnije čovjeka koji je ceo vijek proveo u samo nekoliko soba.
Bio je najčešće u jednoj, a kad padne sumrak majka je znala da ga vodi po ostalim prostorijama velike prizemne kuće u Belom Manastiru.
Priča je danas obišla cijeli Balkan, a sada možete da vidite fotografije napuštene kuće, stare verovatno više od čitavog vijeka. Kroz njene prozore Drago J. gledao je samo kroz rešetke. Majku je bio strah da ne pobjegne, vjerovatno da mu se nešto ne bi dogodilo. Nosila se, kako je znala s njegovom sudbinom. Sem kuće, muku su dijelili decenijama.
Drago J. je rođen daleke 1948. godine, a ponovo je počeo da postoji tek 2007. godine. Naime, sve do marta te godine Dragu je majka Veronika skrivala od svijeta. Zaključan u sobi, sa rešetkama na prozoru, Drago je živeo više od pola veka. Da apsurd bude veći, kuća strave bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalni rad, preneo je Večernji list.
Priča o Dragu, koji je život proveo u kućnom zatvoru, bez ikakvog kontakta s spoljnim svetom, pre 16 godina je potresla Baranju i čitavu Hrvatsku.
U kući, u Ulici Vladana Desnice, u Belom Manastiru, na broju 26, „nevidljivi čovek“ proveo je 59 godina svog života.
Svi su zaboravili, ili pak nisu ni znali da Drago postoji.
S vremena na vreme, meštani su, noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kojeg je majka, od ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta, piše Večernji.
Nikad nije upoznao druge ljude
Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka živeli na istom kućnom broju i delili dvorište.
Ukratko, gotovo šest decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim par članova njegove porodice, nije znao. Nije se igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu…
Drago nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osjetio vetar na licu, udisao svež vazduh. Bio je 24 sata, 7 dana u nedelji, zatvoren u četiri zida svoje male sobe.
Jedini prozor, na toj sobi tuge, gledao je na dvorište i bio je, poput zatvorskog, osiguran rešetkama, koje su bile postavljene na sve prozore kuće strave, izgrađene početkom prošlog veka.
Iz male sobe, koja je bila čitav Dragin svet, nije se moglo direktno izaći. Put, prema izlazu u dvorište, vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uvče bi bila privremeno otvorena.
Nije znao čemu služi kupatilo, komšije nisu znale da postoji
Majka Veronika ga je, naime, tek pod okriljem mraka, puštala u kuhinju. Slučajni prolaznici bi, u prostoriji u kojoj je gorelo svjetlo, tada videli siluetu muškarca.
