Branimir Reljić iz Ljiga već unapred zna kada će se preseliti na onaj svet. Na sopstvenu spomen ploču koju su supruga Grana i on lično za života sagradili, napisali su i tačnu godinu smrti, vodeći se jednim nesvakidašnjim proračunom, koristeći genetske predispozicije Branimirovih predaka.
„Svi moji preci živjeli su od 83 do 88 godina, na osnovu toga ja bih trebao živeti još četiri godine. Svoju suprugu nisam prisiljavao, pitao sam je da li želi ili ne s’obzirom da smo preko pola vijeka u braku, iako je šest godina mlađa, da po mom proračunu stoji da će imati i tri godine udovičkog staža. A da moje računanje ne griješi evo čistog primjera, moj rođeni brat umro je u 84 godini, svega nekoliko dana pred sopstevni rođendan“, kazao je Branimir Reljić za RINU.
Ovaj Ljižanin kaže da se smrti ne boji, i da je to nešto što se mora deseti, prirodno je da se ljudi i rađaju i umiru. A na pitanje da li će se uplašiti ako njegov proračun nije tačan, i poziv stigne sa zakašnjenjem, da li će promeniti natpis na ploči, odgovor je simboličan.
„Ako Bog odluči da okasni sa pozivom, ja datum smrti neću mijenjati na spomeniku, to je božiji dar. Mnogi su se bunili zbog čega to pišem, rekao sam to je moja volja. Dodao sam na spomenik pisanim slovima „počivajte u miru, Bobana sa porodicom“, kamenorezcu ne bi pravo pa me pita zbog čega tako, ja mu odgovorim „nemoj da te mušterije uče poslu““, izjavio je Reljić.
Branimir dodaje da na ljiškom groblju postoji mnogo spomenika na kojima, iako su mnogi pomrli, nedostaju poslednja dva broja.
„Ja mislim da se tu ne radi o novcu, već je to nemarnost tih nasljednika koji se ne sete i po nekoliko godina da obiđu svoje pretke, i to mi je bila najveća inspiracija da napišem“, i dodao da njegovim potomcima ostaje da kada umre samo da ga zakopaju.
Branislav je cijeloga života krojio drugima odela, svoju sudbinu ali godinu smrti, pa je očigledno da se u njegovom životu ništa se ne prepušta slučaju. I to je ovaj krepki Ljižanin duboko urezanim slovima na poleđini spomen ploče napisao „živeli smo kako smo morali skromno i tiho, otići ćemo kada nas Bog pozove“.
