Bila jednom tri brata i imala dara za muziku… Tako počinje priča koja traje evo već 53 godine. To je priča o našoj najstarijoj rok grupi i njenom ogromnom kulturološkom značaju za celu zemlju. Priču je, iz svog ugla, ispričao najstariji brat. Međutim, njegova lična priča traje više od 80 godina; u nju su stale dve ćerke, dve unuke, jedan brak, dve države… Imao je sreće u životu, i to mnogo. Umalo je živ izgoreo u kombiju. Zbog birokratske zavrzlame na jedan dan je imao sina. Nadimak je, zapravo, dobio po ćaletu, ne po svom imenu. Na upravo završenom Festu prikazan je film o njima. Fest jeste završen, ali ne i priča o Žiki Jeliću, Dragom i rokenrolu u Srbiji
Rođen sam 7. decembra 1942. godine u Šumaricama kraj Kraljeva, u punom jeku Drugog svetskog rata, ali ceo život mi je vezan za Zemun. Odrastanje, školovanje, prve ljubavi, koncerti… S roditeljima smo se odselili iz Kraljeva kad je Dragi imao nekoliko meseci. Kad jednom odem s ovog sveta, ne treba mi Aleja zaslužnih građana i voleo bih da me sahrane u nekom delu Zemuna.
Porodica Jelić uvek je živela skromno. Majka nije bila zaposlena, a otac je nekad radio i u tri smene kako bi Radetu, Dragom i meni omogućio bezbrižno odrastanje.
Prva sećanja
Jesam bio mali, ali pamtim rat. Pamtim i oslobađanje od okupatora. A sećam se i narodne vlasti, kasnije, nekih ljudi u uniformama koji su dolazili u naše selo i pretresali nam kuće i štale. Bilo smo obavezni da određenu količinu namirnica predamo. Milom ili silom.
Nadimak i ime
Majka se zvala Radmila, a svi su je zvali Mica, što su prihvatili svi u familiji. Otac je bio Živan, ali je zapravo Žika. Od njega mi je ostao taj nadimak, kao najstarijem sinu. Ćale je Živan, a ja sam Živorad. Dugo godina sam mislio da sam živeo da bih radio, a onda sam jednom prilikom jeromonaha Gerasima iz Đurđevih stupova upitao šta znači moje ime i rekao mi je: „Rado živiš“. Veoma mi se dopalo to objašnjenje, pa i danas rado živim.
Školovanje
Škola me nikad nije zanimala. Uveliko sam se bavio sportom i želeo sam da pohađam srednju fiskulturnu, pa DIF i da budem profesor fizičkog. Završio sam srednju saobraćajnu, školu koju nisam voleo, ali me je tata naterao da je upišem. Imao sam puno slabih ocena, ali sam se snašao u životu. Neka druge roditelje ne brine kad imaju takvo dete kao što sam bio ja. Nisam propao, snašao sam se u životu i živim lepo.
Uspeo sam na učenje da dobijem i prvu gitaru. Dao sam obećanje ocu da ću popraviti ocene na polugodištu. Imao sam nekoliko kečeva, ali sam prošao kao vrlodobar, pa mi je kupio prvu gitaru.
Muzika
Nju moja braća i ja nismo ispuštali iz ruku. Samouki smo bili, kupovali smo neke priručnike: stavi prst na ovu žicu u ovo polje… Ali imali smo neverovatnu volju i želju da sviramo.
Ja sam iz ljubavi počeo da se bavim muzikom i, iskren da budem, nikad nisam razmišljao o tome koliko će to da traje. Nisam mogao da pretpostavim da ćemo ono što smo iz svog zadovoljstva stvarali svih ovih godina uz toliko emocija i na ovakav način razmenjivati s ljudima različitih generacija. Na koncerte nam dođu i klinci od pet godina i pevaju „Čudnu šumu“.
Komšija
Krajem pedesetih i u Jugu dolazi muzika sa Zapada. Zahvaljujući mom komšiji iz susednog paviljona, koji je bio tapetar – dakle redak privatni preduzetnik u to vreme – i imao je mogućnosti da sinu Bati i ćerki Leli donosi najpopularnije ploče tog vremena, i ja sam slušao Elvisa Prislija, Litl Ričarda, Fetsa Domina…
Počeci
Počeli smo da sviramo sada baš davne 1962. godine. Dragi je tada imao 15 godina. Otac je hteo prvo mene da okrene na neku drugu stranu, pa mu nije uspelo, a najviše mu je bilo krivo što se i najmlađe dete zarazilo muzikom. Ali samo da ti kažem, nisam ja Dragog nikad terao da krene tim putem, jednostavno je to tako pošlo.
Frizure
Nosili smo svi tada dugu kosu. Sećam se da je otac terao Dragog da se ošiša jer je najviše ličio na devojčicu. Imao je nežne crte lica. Njegove kolege s posla su se samo šalile na taj račun. Jednog dana upao je u našu sobu i tražio da se sva trojica ošišamo ili da napustimo stan. Tata je morao da se sluša. Počeo sam da kupim stvari, a Dragi nije hteo da čuje. Posle nisam hteo ni ja da idem. Pao je dogovor da popravimo frizure. Nekako je samo od sebe došlo.
Srednji brat
U prvom našem bendu bio je i Rade. Međutim, negde 1961. godine on je rekao da je ovo sve njemu teško i naporno i da hoće da ide u vojsku i da se ženi. To je bio veliki šok za mene. Raspala nam se grupa, mislio sam tada. Dragi je tad bio veoma mlad. Na sreću, Rade se ostvario u poslu koji je radio, ali nije napustio muziku. Danas je njegov naslednik Petar Jelić s nama u Ju grupi od 1993. godine. Mesto koje je bilo namenjeno Radetu zauzeo je njegov sin.
Ju grupa
Nastanku našeg benda prethodili su Džentlmeni, koji su bili veoma popularna beogradska grupa. Nastupali smo i pred predsednikom Titom za njegov rođendan, a tu priču ljudi mogu da čuju i u našem dokumentarnom filmu. Kad smo oformili grupu 1970. godine, gostovali smo na radiju Studio B kod Zorana Modlija, koji nam je predložio – pošto nismo imali ime – da u diskoteci koju je držao u Zemunskoj sinagogi pitamo publiku kako da se zovemo.
Bio je 29. novembar, tada važan praznik. Modli je objasnio publici o čemu je reč i potom izvadio onu plastičnu korpu za kancelarijski otpad i u nju je prikupio predloge. I mi na pauzi počnemo da otvaramo te ceduljice i pod baterijskom lampom ispod stola, gde su mu stajali gramofon i ploče, počnemo da čitamo raznorazne predloge, smejemo se i u jednom trenutku naiđemo na predlog Ju grupa. Odmah smo znali da je to – to. Bilo je kratko i sve jasno: i naše poreklo i muzika kojom ćemo da se bavimo, imalo je dodir i s tradicionalnom muzikom koju smo već počeli da koristimo. Ime Ju grupa predložio je te večeri u Zemunskoj sinagogi Miroslav Stanivuk.
Propala svetska karijera
Veoma brzo nam se ukazala prilika da napravimo i svetsku karijeru. Nikad nisam zažalio što nismo ostali u Londonu. Godine 1973. bili smo popularni u Jugoslaviji. Ponuda je došla u pogrešnom trenutku, a Dragog je najviše vukla nostalgija. Cela ta priča nam nije odgovarala. Morali bismo tamo da budemo početnici, a u Jugi smo bili na vrhuncu.
Grupa nije svirala samo nekoliko godina. O tome sam pričao hiljadu puta. Kombi s kompletnom opremom izgoreo nam je ’81. godine. A ja sam bio u njemu. Da ne širim priču, benzin mi je bio isprskao nogu, pa kad se vatra proširila od motora, plamen mi je obuhvatio nogu. Imao sam strašnu povredu. Od kolena do prstiju ostao sam bez kože. Nakon toga punih šest godina nismo svirali. Po povratku snimili smo ploču na kojoj je bila pesma „Od zlata jabuka“. Zahvaljujući toj pesmi i našoj originalnosti – jer ništa slično se nije pojavilo u međuvremenu – mesto na rok sceni kao da nam je bilo rezervisano i samo smo nastavili tamo gde smo bili stali.
Brak
U braku sam bio 15 godina. Imam dve ćerke. Starija Ana trebalo je da se zove Anita. Ime sam ja išao u opštinu da prijavim, a u glavi mi je to Anita zvučalo nekako strano za ova naša područja i nije mi bilo primereno za Beograd. Odlučio sam da to skratim na Ana i mislim da sam dobro uradio, jer starija ćerka može sada kratko da se potpiše sa Ana Jelić.
Posle tri godine dobio sam Tamaru. Dragi i ja smo tada sa Ju grupom bili na turnejama po Sovjetskom Savezu i vrlo često sam se tamo sretao sa ženama koje su nosile to ime Tamara. Veoma mi se dopalo i lepo mi je zvučalo. Za drugu ćerku oboje smo se složili o imenu.
Imao sam i sina
Nemam žal što nemam sina, mada mislim da je nekako savršena porodica kad muž i žena imaju jedno muško i jedno žensko dete. Kod mene se to nije desilo, nema veze, srećan sam i ovako. Međutim, desila se greška prilikom rođenja druge ćerke. U knjigama u „Narodnom frontu“ vodilo se ceo jedan dan da je Tamara dečak. Eto, imao sam jedan dan muško dete, ali više ga nemam, ha, ha, ha! U svakom slučaju, doživeo sam i taj osećaj – kako se oseća čovek kad dobije sina! Ha, ha, ha!
Ana u Barseloni
Starija ćerka Ana već 23 godine živi u Barseloni, a mlađa Tamara se vratila u Srbiju. Ana je otišla u Španiju s baletskom trupom i ostala. Samo mi se javila jedne večeri telefonom i rekla: „Tata, meni je ovde jako lepo i želim da ostanem. Počinjem opet život iz početka!“ Pitao sam je samo: „Kako?“, jer je godinama bila član ansambla Pozorišta na Terazijama, i: „Šta ja tu treba da radim?“ Odgovorila je: „Kad budem bila u teškoj situaciji, pomozi mi koliko budeš mogao.“ Odmah sam se setio moje životne priče i razgovora s mojim roditeljima, a posebno s ocem, koji je bio glava porodice, kada je izbor moje profesije bio u pitanju i njegovih zapitkivanja od čega ću da živim. Oduvek sam želeo da budem muzičar i da sviram, a moj otac je mislio da nešto sa mnom nije u redu. Ćerku sam podržao i odlazio često da vidim kako napreduje u životu. Ona jako dobro živi i srećan sam.
Tamara na Banovom brdu
Mlađa ćerka je živela sa sestrom u Španiji, ali se vratila u Beograd. Pre tri godine je odlučila da ne živi više u inostranstvu i u tako lepom gradu kao što je Barselona. Tamara kaže, meni je lepo i na Banovom Brdu s mužem i ćerkom.
Dve unuke
I unuke imaju neobična imena. Anina mala se zove Harli i baš se piše kao marka čuvenog motora. Baš sam se začudio kad je dala detetu to ime, ali sam ga čuo u filmovima. Međutim, mislim da nije ništa slučajno. Volim motore. Prvog „harlija“ sam nabavio davne 1975. godine.
Tamarina ćerka se zove Ada, zato što su njeni roditelji puno vremena provodila na Adi Ciganliji. Imam, dakle, dve unuke koje su pametne, lepe i poneki put bezobrazne.
Mojih devet života
Oko mene ljudi prožive život a da nikad nisu gledali u smrti u oči, a ja preživeh razne stvari. Za punih 80 godina jedno pet ili šest, ma možda i više puta mogao sam da poginem. Preživeli smo požar kombija sa opremom. Struja me je na bini udarala dva puta: u „Crnoj mački“, na početku karijere, i 2014. u Foči. Nekoliko puta mogao sam da nastradam u saobraćaju, a ništa nije bilo mojom krivicom.
Jednom me je na semaforu kod Sajma udario autobus otpozadi. Tu sam mogao da poginem. Drugi put me je udario pijani vozač, a treći put sam ispao iz automobila prilikom prevrtanja s Dragim. Najgore je bilo pre dvadesetak godina. Ne znam kako sam tada ostao živ i jedino mogu da zahvalim Bogu. A nisam vernik. Vadili su me iz slupanog automobila tako što su morali da ga seku. Sećam se glasa medicinskog tehničara koji je rekao: „Tebe je Bog pogledao, pa ti si živ!“ Izgleda da je Bog rekao – tu si, na liniji, ali nećeš ispod nje i da ideš kod mene.
Jedan moj dan
Godinama živim sam. Privikao sam se na svoju samoću. Jednom sam se oženio i drugi put mi nije palo na pamet. Živim opušteno i ne prilagođavam se nikom. Budim se prirodno, najkasnije do devet sati u bilo koje vreme da legnem. Doručak, kafa i televizija. Volim da izađem kad je lepo vreme i obilazim sve u Zemunu na mom biciklu, od pijace, pa šetnje pored Dunava i ispijanje prve kafe. Posle ide druženje s prijateljima, ručkovi i večere.
Dokumentarac i mjuzikl
Na Festu je baš ove nedelje prikazan dokumentarni film „Ju grupa – Trenutak sna“, reditelja Darka Lungulova. Bio sam deo publike i nisam očekivao da će biti ovako dobar film. Mislio sam, dobro, on je profesionalac i već je priznat kao reditelj, radio je dobre filmove, jasno mu je sve i zna to dobro da radi, ali nisam znao šta će mu biti vodilja i šta će da provuče kroz film.
Nedavno, na konferenciji za novinare, shvatio sam da je koristio super 8 arhivske filmove koje sam mu dao i da su mu ti amaterski filmovi koje sam ja iz hobija snimao puno pomogli. Oni su mu dali konačnu ideju i mogućnost da poveže period od mog rođenja 1942. godine do koncerta koji je bio krajem prošle godine. To je mnogo godina, lepo je to sve spojio. Ukratko, nisam očekivao, ali sam oduševljen filmom. Urađen je i mjuzikl „Crni leptir“, koji se igra na Terazijama. Gde ćeš više?
Pogled u retrovizor
Vrlo sam ozbiljno shvatao život, a nekad sam bio nemoćan da nešto promenim. Puno sam se sekirao. To je baš pravi izraz. Kad sam preživeo sve ono što sam preživeo – ono što sam ti malopre ispričao – onda sam okrenuo ploču i način življenja. Moja izreka je – samo opušteno i treba živeti svoj život kako želiš. Ne može uvek baš idealno, ali moraš da se prilagodiš.
I još nešto važno! Svi me pitaju, kako ne piješ i ne pušiš. Opijate sam probao. Samo jednom i nikad više. Mogao sam da popijem cisterne alkohola. Međutim, mora se biti umeren u svemu, što je recept za dug i srećan život.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
