PIŠE: Mihailo Medenica
Sačekao sam da mine prva nedelja Vaskršnjeg posta pa dadoh sebi za pravo ono što mi po Božijem pravu pripada: da Vam otpišem, Vaša svetosti, patrijarhu srpski.
Velite da niko ne treba da uči crkvu šta je Kosovo i Metohija, i jošte velite, parafraziraću: da ne treba da se pozivamo na crkvu i krijemo iza nje.
Vaša svetosti – niko od nas ne uči crkvu, mi smo od crkve naučeni, ono najbolje u nama jeste naša sveta Srpska pravoslavna crkva, no crkva niste ni Vi, ni ja, odnosno, crkva ste i Vi i ja, svak do nas.
I, niko od nas ne pita crkvu šta čini već Vas, svetosti, sve vladike srpske, služitelje naše svete Srpske pravoslavne crkve, a ne njene gospodare.
Zamislite se, toliko Vas molim, svetosti, ako se ko i krije iza crkve – ko je to..?
Niko od nas ne uči crkvu šta je Kosovo i Metohija jer crkva jeste Kosovo i Metohija, suština suštine, i svak od nas srećan i blagosloven nosi svoj krst jer Srbin ne veruje u Boga što mu je rečeno, već ga pozna.
U crkvu ne odlazi da se uveri postoji li Bog, no da se Bogu pokaže da jošte Srbin postoj u veri, za veru, za svoju crkvu koja je i od Vas i od mene, jednako.
Ako je ko za Gospoda stradao – Srbin jeste, a mi smo deca tih stradalnika, u zavet su nam i raspeće i klinovi, pa imamo i prava i obavezu da pitamo: da li je Kosovo i Metohija više naše negoli Vaše, svetosti, časne vladike?!
Ne krijemo se iza crkve, no se zaklanjamo – vetrobran je Srbinov od nevolja i zla!
Evo i nevolja i zla, pa pitamo mi služitelji vas služitelje: je li nam Kosova i Metohije dovoljno što ga pominjemo čekajući da nas ono zaboravi, a hoće!
Po čemu da nas pamti, da nam se nada, da nam se raduje?
Po tome što smo mnogo govorili, a činili – ništa?!
Što su nam veće reči to su nam manja dela!
Što više pevamo o Kosovu i Metohiji to nam više treba samo u pesmama…
Što je više strofa i beseda to nam manje Kosova i Metohije treba, a šta je Srbin bez zavetne svetinje do pesma koju niko neće želeti da zapeva.
I ne treba!
Ne pripadam ni jednoj politici no veri, kost sam slomljenih i zdrobljenih kostiju Srbinovih, dete sam raspetih, znam da sam bez Kosova- niko, bez Metohije – ništa, pa verujem da s pravom gledam puta Vas, svetosti, časne vladike, pitajući se: zašto govorite ne kazujući ništa?!
Post nije izgovor, naprotiv!
Nema Srbin časnijeg posta od Kosova i Metohije, ni pričesti do njega!
Šta ćemo za Vaskrs, na Liturgiji, reći Gospodu: jesmo li se suzdržali od grehova ili ih sabirali..?
Koji ćemo koracima pod plaštanicu ako ćutimo da su nam stope na Kosovu i Metohiji?
Svakome je od nas i prvi i poslednji korak tamo, sve između su tragovi predaka i potomaka, pa šta ćemo im ostaviti?
Pitam, Vaša svetosti, časne vladike, jer mi je Gospod dao pravo obavezu da ne ćutum, ni njemu ni vama.
I s Gospodom se Srbin pita pa može i sa služiteljima gospodnjim: hoćemo li pevati, jel to mera koliko nam svetinje zaista treba?!
Greh na moju dušu što Vam se ovako obraćam, Vaša svetosti, časne vladike, no greh na moju dušu da sam oćutao…
Ne krijem se iza crkve, niti je čemu učim, ona je mene najboljem naučila i dobrim učinila – no pitam vas služitelje, ja bedni i grešni služitelj: ako sada ne učinimo ništa, šta su krstovi koje s radošću i blagoslovom nosimo: raspeća, ili drva za potpalu?
Koliko je to Kosova i Metohije dovoljno?
Onoliko koliko ga stane u pesme i besede, ili koliko Srblja stoji pod njim, na njemu i nad njim?
Gospod nas je darivao svetinjom, po čemu će nas bez nje poznati…
autor:banjalka.net
