Jelena Karleuša napisala je potresno pismo u kome se prisetila svojih školskih dana, ali i svog druga Samija Aslanija, koji joj je zauvek ostao u sećanju.
Ona se na ovaj potez odlučila nakon što je Zejna Murkić u medijima otkrila kroz šta je sve prolazila u životu i školi i to samo zbog toga što je, kako je navela, romske nacionalnosti.
Karleušino potresno pismo prenosimo u celosti:
– Ovih dana svi ste mogli u medijima da pročitate ispovest ultratalentovane pevačice Zejne, koja je javno ispričala kroz kakvu torturu i diskriminaciju je prolazila u školi zato što je romske nacionalnosti. Ono što me je zaintrigiralo kod njenog poteza jeste da je to prvi put da neka javna ličnost javno priča o rasizmu u Srbiji. Mi u muzičkoj industriji imamo puno Roma ali nikada niko od njih nije javno pričao o rasizmu i diskriminaciji. Zašto? Pa evo zašto. Zato što je to u Srbiji, na Balkanu i u svetu- sasvim normalna pojava. Romi se susreću sa sputavanjem i nepravdom od prvog minuta svog rođenja, svuda.
Zašto sam počela ovu priču? Setila sam se jednog školskog druga koji se zvao Sami Aslani. Išao je sa mnom u prvi i drugi razred osnovne škole „Ivan Gundulić“. Bio je mnogo sitniji od sve dece, izuzetno prljav, musav, uvek u istom braon dzemperu i kad je hladno i kad je toplo. U razredu je bilo normalno da se Sami maltretira i ponižava. To je čak i njemu bilo normalno jer se nije bunio. Ali je mnogo smrdeo pa ga siledžije iz razreda nisu ni mnogo tukle. Više su voleli da se iživljavaju na autističnom dečaku koji se zvao Nenad Kerekeš. Nenad nikad ništa ne bi rekao učiteljici, sem kad ja ne prijavim batine pa posle mene čekaju u hodniku njih petorica da me šutiraju. Jedino što sam ja bila viša od svih dečaka pa mi nije teško padalo da uhvatim jednog od siledžija i obrišem pod sa njim a drugi se razbeže.
Vratiću se na Samija. Samiju učiteljica nikada nije htela da pomogne jer nije pratio kao druga deca, pola nije ni razumeo. Učiteljica nikada nije rekla nama deci da Samija ne smemo da tučemo ili vređamo po rasnoj osnovi. Nikada nam nije objasnila. Jer deca se uče. Ja sam samo srcem osećala da je to što deca rade loše, pa sam ostajala na velikom odmoru da Samiju pokažem kako da popuni zadatke i šta da zaokruži. Sami je „hvatao“ i kapirao neverovatnom brzinom. Ubrzo mi je Sami preneo vaške. Meni i celom odeljenju. Jer sami se nije kupao – nije imao gde. Sami nije imao adresu. Živeo je ispod mosta. Sami nije imao uslove za život a kamoli da uči za sutra i uradi domaći. Sami je posle škole išao da skuplja karton sa porodicom.
Sami je je bio izuzetno lep. Imao je velike oči i divan osmeh sa puno za divno čudo belih zubića. Došao je i drugi razred, Sami se pojavio u istom džemperu. Svi su ga ismevali, imitirajući majmuna. Svi smo se smejali, smejao se i Sami jer je navikao. Učiteljica nikada nije reagovala, sem što je Samija polako, iz prve klupe prebacila u poslednju. Mali sitni, mršavi i prljavi dečak. Sami je za te dve godine koliko je išao u školu sa nama, belom decom, prošao golgotu. Sad kada vratim film, Sami je prošao pakao. Puno puta me je u životu zaboleo želudac jer sam se sećala ovih stvari ali nisam dovoljno pomogla. Nisam mogla i nisam znala. Bila sam mala. U školi sam bila i ja na tapetu jer sam „sarađivala“ sa učiteljicom i cinkarila kad muče Samija i Nenada. Prvi dan trećeg razreda, svi smo bili u školskom dvorištu ali Sami se nije pojavio. Sami više nikada nije došao u školu. Pomislila sam tada da se Sami spasao. To je bila moja misao.
Prošlo je od tog momenta jedno 15 godina i desio se jedan događaj. Kao kada u filmu nameste potresni scenario…. Ja sam postala velika zvezda. Vozila sam se u svom tek kupljenom kabrio dvosedu po mom starom kraju kod Fontane… Bitna, spušten krov, duga plava kosa, nova „Mečka“ i jak stereo sistem. Skrećem u Studentsku ulicu i pravim grešku. Ispred mene velika prikolica puna kartona koju vuče mršavi konj. Da, konj u sred bloka. Konj jedva vuče i ja se nerviram zbog prizora. Na prikolici sedi puno cigana. Namerno pišem ovu reč sada jer je u tom momentu to moja misao. Mene je društvo naučilo da su oni „grozni prljavi Cigani“. Niko mi nije rekao drugačije i ja sam iskrena sada. Počinjem da trubim. Na gomili kartona koji se polako kretao, jedan od tih Cigana okreće glavu i pogleda me. U tom momentu ja sam prepoznala iste oči i isti osmeh. Prepoznala sam Samija. Scena kao iz filmova, ja idem polako iza konja… Ne znam da li je Sami povezao da je ona devojčica koja ga je branila u školi, ista ova persona koja bahato svira u mercedesu. Nikada u životu se nisam osećala bednije i jadnije. Taj pogled Samija Aslanija nikad neću zaboraviti. Konj je skrenuo i ja sam prošla dodavajući gas. Da pobegnem od sramote i istine. Da pobegnem od momka kome je ovo društvo zgazilo svaku šansu da napreduje, kome je rasizam uništio život. Kome su predrasude i diskriminacija zauve zatvorile svaki put sem jednog. Onog gde nemaš šansu ili je izuzetno mala.
U moje ime, i u ime svih nas, ja se tebi Sami Aslani izvinjavam. Izvinjavam ti se što nisi imao iste šanse kao mi i što smo ti mi kao društvo ubili detinjstvo i isekli krila. Nadam se da si dobro Sami i da ćeš ovo pročitati, znam da znaš da čitaš, odlično si to radio u prvom razredu dok su svi drugi sricali. To sam bila ja u tim glupim kolima… – napisala je JK na Instagramu.
Autor:Kurir.rs/A. Panić
