Doniranje organa
Ivan, Ivana, Aleksandra, Đorđe, Borislav i Nevenka raduju se sada svakom novom danu. Novi život je pred njima. Ali znaju i nikad neće zaboraviti da im je neko koga i ne znaju, dalek i stran, dao šansu. Onu životnu. U Urgentnom centru u Beogradu jedan mlad život ugasio se 20. jula. A porodica je tada rekla „da“ doniranju organa. Šestoro otpisanih sada ima sutra. Budućnost.
Za junake ove naše priče taj 20. jul bio je dan ko i svaki drugi. Opterećen teškom bolešću kojoj leka nema do presađivanja organa, odnosno tkiva. Čekanje na najvažniji poziv u životu – onaj da postoji potencijalni donor, merili su u godinama. A neki i odavno ruke digli. Što i ne čudi kad oko 2.000 ljudi u Srbiji čeka na organ, a saglasnosti porodica moždano mrtvih za davanje organa jedva da je bilo.
Aleksandra Stojanovićfoto: Privatna Arhiva
Novom srcu uopšte se nije nadala Aleksandra Stojanović iz Prokuplja. Ova mlada žena, od svega 30 leta, ni torbu za slučaj poziva nije više spremala. Pet godina čekanja, pet godina sa srčanom pumpom, koja ju je u životu održavala od porođaja nakon koga joj je ustanovljena terminalna srčana slabost. U prevodu – skora smrt. Sada je imala samo jednu želju.
– Moj sinčić od pet godina nikada nije video more. Svi idu na more, a on nije nikada jer sam uvek morala da budem u Srbiji ako dobijem života vredan poziv, pa da se odmah stvorim na Klinici za kardiohirurgiju u Beogradu. Ali poziva nije bilo. Ni torbu, koja mora da bude spremna, više nisam spremala. Zato sam pitala dr Emiliju Nestorović da mi dozvoli da odem na more – priča za Kurir Aleksandra.
Ali desetak dana kasnije desilo se Aleksandri nezamislivo – poziv. Neizmerno je zahvalna porodici donora. Sad leži u Klinici za kardiohirurgiju i planira more! Doduše, sačekaće do sledećeg leta. Ali godine su i leta pred njima…
Foto: Zorana Jevtić
Doniranje organa
U novom zdanju Kliničkog centra, nedaleko odavde, leži Đorđe Ilić. Tek mu je 25 leta, a kakve je sve muke imao. I sve sa osmehom! I ko čigra je. A samo što mu je presađena jetra. Uze sestri iz ruku kese, koje mu je poslala porodica iz Paraćina, sve sam namesti…
– Zbog ulceroznog kolitisa mi je izvađeno debelo crevo i pre tri godine ugrađena stoma – podiže Đorđe majicu i gledamo silne rezove, zavoje…
Još 10 godina pre stome, kad je imao svega 15 leta, saznao je da boluje od autoimunog hepatitisa. Odmah su mu lekari rekli da će verovatno morati na transplantaciju jetre, a na listu čekanja dospeva 2019.
– Živeo sam potpuno normalno, vodio privatni biznis s bratom, mada sam se u poslednje vreme mnogo umarao. Da se uzbuđujem, paničim, nigde ne bi vodilo. A i optimista sam. Tog dana bio sam u dvorištu kuće, zvoni oko pet po podne, majka se javlja. Odmah idemo za Beograd. I kad su me uvodili u salu – nikakav strah, ništa. Pa za ovo sam se spremao 10 godina – sa osmehom kaže, pa dodaje:
– Sve najlepše mogu da kažem za porodicu koja mi je donirala jetru. Znam da je sve anonimno i poštujem privatnost, ali ako budu želeli da se upoznamo, tu sam, uvek. Idem dalje, nastavljam život, lagano, nema žurbe…
Borislav Kurjakov sa prof. dr Milenkom Stojkovićemfoto: Zorana Jevtić
A malo više u krugu Kliničkog, na Klinici za očne bolesti, dvoje ljudi se sprema da progleda! I opet zahvaljujući nekome ko je i u tragediji bio čovek! Kraj postelje Borislava Kurjakova (68) iz Sombora je knjiga na Brajevom pismu. Već 10 godina samo tako može da čita.
– Imao sam za sve ove silne godine 20, ako ne i više operacija. I na kraju jedino rešenje – da se menja rožnjača. Nisam želeo da ostanem nepismen, naučio sam Brajevo pismo. Ali bih voleo da se malo lakše krećem. Da vidim – kazuje Borislav, kome je još zavijeno levo oko, pa veli na ivici suza:
– Ne znam kako da zahvalim porodici koja mi je ovo omogućila. I svima ostalima.
Nevenka Hišfoto: Zorana Jevtić
U sobi pored je baka Nevenka Hiš, gazi 90. godinu. Nije pomogla ni operacija katarakte. Ne vidi baka Nevenka, a sama živi u Vršcu. Težak je život imala, oba sina izgubila. Ali bar ima četvoro unučadi i praunuče. Kako Klinika očnu banku ima, a rožnjače mogu stajati i do tri nedelje, baka Nevenka je u petak na programu za transplantaciju. Baš na velikog sveca, što joj puno znači.
– Ako bog da, Sveti Ilija je, pa da progledam. I prvo unuke da vidim. Samo to čekam!
Želja je mnogo i u zdanju starog Urgentnog, gde leže Ivan i Ivana, kako vele, levi i desni bubreg. Oboje iz Beograda. Život bez dijalize – san im je postao java.
Dr Nataša Petrovićfoto: Zorana Jevtić
Anesteziolog prim. dr Nataša Petrović, načelnica anestezije u UC UKCS i članica tima za transplantaciju jetre
Optimizam
– Đorđu je 13. dan od transplantacije, kompleksan pacijent zbog teške udružene bolesti jetre i debelog creva, ali je odlično. Za nepunih mesec dana tri potpisane saglasnosti, što dugo nismo imali, pandemija je sve poremetila. To je dalo dozu optimizma. Sad i pacijenti vide nadu da njihov problem može biti rešen. Država, Ministarstvo zdravlja omogućilo je sve što je potrebno za program transplantacije. Ne postoji nešto da nam nedostaje, ni u kadru, ni u lekovima, opremi. Od 2013, kad smo počeli, imali smo više od 60 uspešnih transplantacija jetre. Svi ti pacijenti, osim troje koji su u međuvremenu preminuli zbog nekih drugih problema, malignih bolesti, dobro su.
Dr Milica Kravljačafoto: Zorana Jevtić
Nefrolog dr Milica Kravljača, načelnica odeljenja za transplantaciju bubrega
Pomak
– Od prošle godine u ovo vreme uradili smo 10 transplantacija bubrega. Nije mnogo, ni dovoljno, ali je pomak. I na to smo ponosni. Zahvalni smo porodicama koje su dale saglasnost za doniranje organa. Na listi čekanja na bubreg od preminulog donora je oko 600 pacijenata, ali taj broj nije objektivan, radimo paralelno na njenom revidiranju s kolegama iz svih hemodijaliznih centara u Srbiji. Ivan i Ivana, pacijenti iz naših poslednjih transplantacija, već ne idu na dijalizu, bubreg počinje lepo da im radi. Nadamo se da će sledeće nedelje kući.
Dr Emilija Nestorovićfoto: Zorana Jevtić
Kardiolog asist. dr Emilija Nestorović, načelnica Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku potporu Klinike za kardiohirurgiju UKCS
Svako može biti taj koji čeka
– Aleksandra može da bude opomena svima nama. Ona je živi dokaz da transplantacija ne mora biti potrebna samo onima koji su rođeni sa srčanim manama, već svakome. Zdrava, mlada, u 24. godini ostala je u drugom stanju, a nakon porođaja, zbog terminalne srčane slabosti, prebačena je kod nas. Borili smo joj se za život, jedva uspeli da joj ugradimo veštačko srce. Sada je dočekala novo srce. Zadovoljna sam što u poslednje vreme imamo saglasnosti porodica, hvala im mnogo.
Prof. dr Milenko Stojkovićfoto: Zorana Jevtić
Oftalmolog prof. dr Milenko Stojković, direktor Klinike za očne bolesti UKCS
Sad je sve lakše
– Oko 600 ljudi čeka na transplantaciju rožnjače, uglavnom su stariji, između 50. i 80, pa i 90. godine života. Transplantacije su bile retkost zbog jedinstveno loših zakonskih rešenja s početka dvehiljaditih koja su, srećom, poslednjih godina promenjena i najzad su prošle godine omogućila da se najzad, uz saglasnost sve rodbine u prvoj liniji srodstva, uzimaju se za trasnplantaciju rožnjače i sa već preminulih osoba na kojima se izvodi obdukcija (kadaverična transplantacija), što kod dva pomenuta pacijenta nije slučaj jer je izvor ove dve rožnjače tzv. multiorganska eksplantacija kod donora u moždanoj smrti. U poslednjih nepunih godinu dana uradilo se više nego u jednoj i po prethodnoj deceniji. Imamo neočekivano izvanredan odziv naroda na poziv za donacije.
Sa 32 godine IT tehničar Ivan Šimunović je odavno invalidski penzioner, oba bubrega su mu izvađena. Na dijalizi je bio skoro tri godine, a na listi čekanja od lane, kad je definitivno utvrđeno da mu majka ne može dati bubreg. Optimista nije bio.
– I te subote ujutru, dok sam još spavao, telefon je uporno zvonio. Iznervirao sam se što sam ostavio uključeno zvono. Kad krenu i drugi poziv, rekoh: „Bolje da se javim.“ Ima potencijalni donor! Brzo stižem – priča Ivan, koji nije bio uplašen:
– Totalno opušten sam ušao u salu. I čim sam se probudio, počeo da pričam 200 na sat. Čim budem mogao, idem na more! Ali pre svega hvala, neizmerno hvala porodici koje je rekla „da“. Još uvek nisam svestan šta se desilo – imam novi život!
Foto: Zorana Jevtić
Desni bubreg – Ivana Pantelić (52), nasuprot cimera, večiti je optimista. Iako je više od šest godina bila na listi čekanja i dijalizi na svaka dva dana, pa čak i dva puta pozivana za transplantaciju koja joj nije bila suđena, nije gubila nadu.
– Nekad jesam malo psihički padala, ali sam znala da će doći taj dan. I poziv me zatekao baš na dijalizi! Totalni šok! Odjurila sam kući, zgrabila svu dokumentaciju, po treći put u životu, i četkicu za zube. Ostalo mi nije bilo važno. Najvažnije mi je bilo da sam spremna, pa šta bude. Ništa nisam prepuštala slučaju, na primer karijes na petici ili nešto drugo trivijalno zvog čega ne bih mogla na transplantaciju kad me pozovu – priča Ivana, koja čik pogodite šta planira – more! Sledeće godine, naravno.
Sad je, ipak, najpreče da se stabilizuje.
– Neizmerna, neizmerna zahvalnost porodici donora. Dobila sam stvarno fantastičnu priliku da nastavim život normalno. Bez njih to ne bih mogla!
I baš tu, kad se okretasmo da krenemo, setih se one kese sa smećem oko čijeg iznošenja se sinoć posvađah s mužem, pa mi se nehotice ote naglas: „A ja se nerviram za sitnice, gluposti.“ Ču to Ivana.
– Idite, i nervirajte se za sitnice! Nadam se da ću sad i ja!
autor: http://kurir.rs
