„JELI SMO DRUGARE DA NE BISMO UMRLI“ Ovo je Srbin koji je razgovarao s preživjelima iz aviona koji se 1972. godine srušio u Andima: „On je prvi sekao tijela…“

Prevalili su dve trećine puta kad se avion najednom našao u oblacima, u zoni najviših planinskih vrhova Južne Amerike. Magla je učinila da piloti izgube orijentaciju. Usledio je žestok udarac…

Tad sam prvi put pomislio da ću umreti. Možda sam već i preminuo, a oblaci i belina snega oko mene su predeo drugog sveta – priča mi Robert Kanesa, jedan od preživelih mladića heroja, o trenucima kad su avionu planinski vrhovi odsekli oba krila. Upoznao sam ga kada je već zašao u zrelo doba, tokom moje posete Urugvaju 2017. godine. Bio je to tek početak njegove dugotrajne bliskosti sa smrću…

Upravo je Robert, nestrpljivo iščekujući da se avion vine u nebo, pilote koji su proučavali vremensku prognozu upitao kada će poleteti. Dobio je odsečan odgovor: „Ne znamo.“ Vrele glave, pun snage i samopouzdanja, jedva čekajući da otpočne putovanje, provocirao je pilota: „Nije valjda da si kukavica?“ Dobio je odgovor koji će pamtiti do kraja života: „Hoćeš li da tvoji roditelji pročitaju u novinama kako je 45 Urugvajaca izgubljeno u planinama?“

Dok se avion stropoštavao ogromnom brzinom, Robert se tako jako držao za sedište da su mu nokti probili tkaninu i zarili se duboko u sunđer. Vrh planine je avionu najpre otkinuo čitav rep sa dva reda sedišta. Kabina s većinom putnika je, kao na skijaškoj stazi, brzinom od oko 350 kilometara na sat, skliznula niz padinu. Kad se naglo zaustavila, sedišta su se otkačila i nanizala jedna na drugo slepivši ljudska tela sa sunđerima i metalnim konstrukcijama. Trideset i troje putnika bilo je u čudu da su još uvek živi. Dvanaestoro je momentalno izgubilo život, a sutradan je još petoro podleglo povredama…

Urugvaj je zemlja ravnice i sunca – koje bezmalo dva veka ponosno nosi na svojoj zastavi. Ragbisti i njihovi saputnici su do nesreće sneg uglavnom viđali na fotografijama i na televiziji. Nisu navikli ni na visoke planine, jer najviši vrh u njihovoj zemlji doseže svega 514 metara – slično našoj Avali. Mladići iz dobrostojećih porodica, koji su pohađali elitne škole, nisu u svom kratkom i spokojnom životu iskusili većih izazova.

Najednom su se našli na surovoj ledenoj planini, okruženi leševima najboljih drugova.

Mnogi su bili teže ili lakše povređeni. Olupina aviona im je bila i sklonište i grobnica, prolazili su dani u bolovima, gladi i žeđi, dok su oko njih vitlali vetrovi, a temperatura se spuštala do 34. podeoka ispod nule.

Preživelo je njih šesnaest, ali su i oni spaseni tek nakon 72 užasna dana na jednom od najnegostoljubivijih mesta na planeti. Da bi preživeli, posle desetak dana teške gladi, morali su snagu da uzimaju od svojih mrtvih drugova – pojeli su, malo-pomalo, njihova smrznuta tela.

O čudu života među najvišim vrhovima Anda ispredane su legende, snimljeno je više igranih i dokumentarnih filmova, objavljeno na hiljade tekstova. Nedavno je snimljen film „Bratstvo u snegu“, koji je nominovan za Oskara.

Prošlo je pola veka od te hladne jeseni. Posle toliko vremena, meni, jednom srpskom književniku, vrata svog doma otvorili su preživeli i ispričali čak i ono što nikome nisu. Duboko me je dirnula ispovest ljudi koje sad smatram svojim prijateljima. Osećam da na to imam pravo jer su često u razgovorima isticali da ovo što meni poveravaju drugome ne bi.

Dva prijatelja, dve suprotnosti

U avionu koji se srušio u Andima, preživela su i dva potpuno različita karaktera: Karlos Paez, narkoman u najavi, razmažen koliko samo sin poznatog milionera može biti, i Robert Kanesa, student druge godine medicine, koji je prvi shvatio šta je jedina šansa za preživljavanje i koji je zatim ubedio prijatelje da mogu opstati samo ukoliko se što pre odluče da energiju obnavljaju hraneći se telima svojih poginulih drugova.

Karakteri ljudi u avionu bili su raznoliki, a nesreća ih je sve povezala u jednu porodicu.

Karlos (Karlitos) Paez jedan je od poznatijih govornika Južne Amerike. Godišnje u velikim kompanijama održi stotinak predavanja o liderstvu i timskom radu. Jer, kako kaže, u večitom snegu i ledu nije ih spaslo to što su pojeli svoje preminule drugove.

Spasao ih je timski rad. Liderstvo. Organizacija. Upornost i čelična volja da izdrže. Tome je podučavao zaposlene „Mekdonaldsa“, „Amerikan ekspresa“, „Kartijea“…

Njegov otac je slavni urugvajski umetnik Karlos Paez Vilaro (1923-2014). Neobična zavist i netrpeljivost pomešane s ljubavlju između sina i oca osećaju se dok mi o njemu priča i sad kad mu otac već nekoliko godina nije među živima.

„Nije lako kada ti je otac slavan, a uz to i egoista“, ističe Karlos, kog su ljudi godinama doživljavali samo kao sina uvaženog čoveka. Tako su ga i prozvali – Karlitos, mali Karlos. U očev muzej, koji on vodi, godišnje navrati čak dvesta hiljada ljudi! To je urugvajski Luvr: gotovo svako ko poseti Urugvaj dođe i kod njih. Veliki umetnik je i posle smrti sveprisutan u svojoj otadžbini. Oslikao je ulice, konferencijske sale, brodove, vozove, avione… Čak i ova ulica u kojoj sedimo i razgovaramo uskoro će poneti ime velikog Karlosa.

„Mi nismo šesnaest apostola da istovetno svedočimo o Bogu; razlikuju se naša viđenja, a događa se i da se međusobno ne slažemo. Neki su odmah prigrabili slavu i pričali na sva usta o detaljima. Roj nije govorio decenijama, ni reči – nikome. Tek posle četrdeset pet godina počeo sam da ga učim da predaje na konferencijama. Mi smo se svi poznavali još od malih nogu, od osnovne škole. Odmah smo znali s kim ćemo se dobro slagati, a s kim ne.

Znam, svakog zanima hrana… Ali meni to nije važno. Potrebno je da prođeš kroz sličnu situaciju da bi shvatio… Da ništa ne jedeš deset dana i da budeš svestan da se u skoroj budućnosti ništa neće promeniti. Nije to ista desetodnevna glad kao kod kuće, u toplom, gde ti je hrana nadohvat ruke. Mi se tamo nismo borili za slavu, nismo ni pomislili da će se o nama pisati knjige ili snimati filmovi. Ne, mi smo samo želeli da se živi vratimo kući, majci i ocu, sestrama, svom domu. A sneg, kamenje i avion su jedino što te okružuje. Naravno, nije to prvi put u istoriji da su ljudi posegnuli za mesom svoje vrste.

Bilo je mnogo sličnih slučajeva – od koncentracionih logora do Francuske revolucije, ali u doba bez modernih masovnih medija nisu mogli postati poznati.

Spisak preživelih

Kad se pojavio spisak preživelih, zamolili su mog oca da ga pročita na radiju. Uživo, čitajući imena, stigao je do mog i taj snimak njegovog uzbuđenja je epski, ušao je u istoriju radija. Ja, ipak, verujem da je on u spisak gvirnuo ranije ili da mu je neko ipak nagovestio da sam živ. Medijski mag znao je kako da do maksimuma iskoristi situaciju.

Roditeljima je bilo teško da se naviknu na moje prisustvo kad sam se vratio. Čudno je to: tragali su za mnom svakodnevno, pa ipak su u duši prihvatili da me neće naći. Kad me je ugledao, otac me je samo snažno zagrlio, nije rekao ni reči. Odmah je nastavio da pomaže drugima.“

Karlitos se kasnije odao narkoticima i alkoholizmu. Kad se predozirao i bio na samrti, spasli su ga prijatelji iz aviona. Nesreća mu je donela dodatne prihode, ali i životu dala smisao: drži predavanja, ljude podučava kako da ne odustanu u najtežim okolnostima…

„Na terapiju kod psihologa sam prvi put krenuo zbog razvoda mojih roditelja, ne zbog nesreće“, poverava mi se. „Išao sam u katoličku školu, u celoj školi bilo je svega četvoro dece razvedenih i bili smo prokaženi. Danas mislim da u celoj školi ima njih četvoro čiji roditelji nisu razvedeni…

Uvek sam voleo alkohol, počeo sam da se opijam još pre pada aviona. Koristio sam i valijum i kokain. Teško je odrediti trenutak kada se to dogodilo, bilo je spontano.

Zavisnik sam i zauvek ću to biti. Deset odsto ljudi na planeti su zavisnici. Od droge i alkohola apstiniram, zahvaljujući terapijama, već 26 godina.

Moj sin takođe ima problema zbog marihuane, sad je mnogo jača nego ranije. Ovde je legalizovana. Oštećuje mozak. Jedan od najtežih trenutaka u mom životu je kad sam pre četiri godine sina vodio na kliniku…“

Kao da je Karlitos i sad pod blagim dejstvom nečega, možda pilula za smirenje. Napisao je zapaženu knjigu „Između sunca i meseca“. Drag je, imućan, a nesrećan. Kao veliko dete kome je potrebna dadilja i topao zagrljaj.

Ispovest Roberta Kanese

Robert Kanesa je bio student druge godine medicine kad se ukrcao na avion. Dočekuje me u poslu, u radionici kraj raskošne kuće, prepunoj alatki, kanapa, rasklopljenih motora, šrafova, eksera… Ispred kuće stoji veliki kombajn i nekoliko starinskih automobila, što u voznom stanju, što rasturenih.

„Moja terapija je ovo raduckanje, popravljanje svega i svačega, sklapanje i rasklapanje koječega“, kaže. „Bolje to nego da bacam pare na psihologe.“

Otac mu je takođe bio doktor, fizioterapeut. Kao studentu medicine, prvom mu je bilo jasno šta će se sa svima njima dogoditi i šta je jedini način da bar neko preživi. Prvi je pokrenuo to pitanje i ubedio ostale da pristanu.

Prethodno su sakupili sve jestivo što se moglo naći u avionu – orahe, urme, tegle džema, flaše vina i viskija… Sačinili su plan racionalnog korišćenja namirnica, ali je već posle nekoliko dana nastupila prava glad. Od kofera su na snegu napravili džinovski krst, nadajući se da će ih spasioci pronaći, a tela preminulih prijatelja su izvukli napolje.

Lakovima za nokte i ruževima za usne ispisali su veliki SOS signal na trupu aviona. Na jednoj „ekspediciji“, kad su otkrili rep aviona, Kanesa je pronašao svoj prtljag. „Kao da sam naišao na osobu kakva sam bio, sve je mirisalo na moj prethodni život, na moj dom.“ Bio mu je to najsrećniji dan u nesreći. Do repa su stigli na sankama koje su napravili od jednog kofera, sa zalihama ljudskog mesa, vode i vrećom za spavanje načinjenom od izolacije aviona. Četiri noći su tu proveli. Činilo im se kao da su pronašli najraskošniju riznicu: malo čokolade, ruma, velike baterije koje će kasnije koristiti da osposobe radio.

Našli su i nekoliko džempera i boksova cigareta. Kanesa je na ogledalu napisao poruku za spasioce: „Idite gore, 18 ljudi je još uvek živo.“

Prolazili su dani, pomoći nije bilo, a nestale su i poslednje mrvice svega jestivog. Nije bilo druge nego da se prihvati Kanesin predlog. On je prvi sekao tela… Podelili su dužnosti – jedna grupa je održavala olupinu za stanovanje, druga je pravila vodu, a treća spremala hranu. Trake mesa su sekli žiletima i krhotinama stakla, a u memoarima su napisali da nisu mogli da gledaju lica svojih mrtvih prijatelja… Meso su sušili na krovu aviona. „Konačno zbogom nevinosti“, tako je prvu pripremu ljudskog mesa opisao Kanesa u svojoj knjizi koju mi je poklonio s posvetom.

„Kad si gladan, vrlo brzo naučiš da sečeš: to se radi instinktivno, priroda sasvim izlazi na videlo u ekstremnim situacijama“, govori hladnokrvno Kanesa, pomiren sa činjenicom da se, kad nema drugog izvora hrane, može pojesti i mrtav prijatelj. Toliko hladnokrvno govori da me podilazi jeza: ukoliko bismo se našli u istoj nesreći, ovaj bi me mirne duše okusio…

Šalu na stranu, doktori su svakodnevno suočeni sa surovim okolnostima i krhkošću života, pa se čini da ne podležu lako demagogiji i lažnom moralu. Zna se šta je čovekova potreba, a zna se i šta je smisao i cilj: očuvanje i produžetak vrste. Stoga su, nažalost ili na sreću, u ekstremnim situacijama sva sredstva dozvoljena.

Kao priprema pileta

„Neki ljudi nisu mogli da seku tela, pa smo mi sekli za druge“, priča doktor. „Ne razlikuje se mnogo od pripreme pileta. Isto znanje ti je potrebno. Za mene to više nisu bili moji prijatelji. To su bila samo beživotna tela. Da sam ja nastradao, voleo bih da me tretiraju na isti način, da moje telo bude donacija za opštu stvar. Da neko drugi preživi. Bez nelagode. No, ne gledamo svi na to istovetno… I sami smo menjali pogled na stvari. Isprva smo se ustručavali da jedemo creva i mozak, ali glad nas je i na to naterala… Kao da je neka zla ruka gurnula u tako surove okolnosti nas mlade, pametne, srčane studente, pritom katolike. Da li će nam Bog pomoći? Staviš mladiće u večiti sneg i led da vidiš kako će se snaći… Sociološki eksperiment bez presedana.

Kad držim predavanja, ljudi često zaplaču. Ali ne plaču za nama, naša priča je povod da razmisle o životu i smrti. Plaču za sobom. Ja samo ‘odvrnem slavinu’ i teče stari bol. Ljudi plaču zbog sopstvenog proćerdanog života, zbog obolelih rođaka, nastradalih prijatelja, umrlih roditelja…“

Kanesa je poznat po tome što je s Fernandom Paradom peške prešao Kordiljere da pronađu pomoć. Kaže da ga je na to motivisao povratak verenici Lauri. I majci. Uspehu je doprinela izolaciona tkanina iz sistema grejanja koju su pronašli u repnom delu aviona – od tog materijala su napravili tople vreće za spavanje koje su im omogućile da prežive na velikim minusima i van aviona…

„Kada sam se vratio, bilo je spektakularno! Čekala me je devojka, porodica, svi su bili tu. Ispunio sam svoj najveći san. Bilo mi je, naravno, veoma žao onih koji su izginuli, bilo mi je žao Fernanda, koji je izgubio majku i sestru… I zbog svega drugog što ga je snašlo.

Pomagao sam deci žrtava. Sada su to sve odrasli ljudi i zahvalan sam Bogu što su izgradili dobre živote. Ali, da budem iskren, po povratku sam se osećao odlično. Valjda je sreća što sam preživeo učinila da uživam u svemu mnogo više nego ranije… Da se razumemo – ja nisam nikog ubio da bih preživeo. Bio je to rat protiv prirode, najstarija borba koja postoji na svetu. Verujem da možeš da promeniš sudbinu, svi imamo moć da iglu sudbine pomerimo za milimetar, no sasvim dovoljno da ostvarimo znatnu razliku. Ljudi nemaju pravog neprijatelja u prirodi, pa se ubijamo međusobno, a to je strašno; u tome ima i ironije i komedije. A svi bismo mogli dobro da živimo, da uživamo u književnosti, muzici, slikarstvu, u zalascima sunca. Ako možeš da jedeš i da spavaš, sve drugo zavisi samo od tebe. Ne čekaj da tvoj avion udari u planinu kako bi saznao da si bio srećan!“

Kažem mu kako je to snažna misao. „Bila je snažna i planina!“, nadovezuje se Robert.

Najveći doprinos

„Na mojim predavanjima osećam se kao Frenk Sinatra dok peva ‘Njujork, Njujork’. Pomažemo ljudima. Potrebno je da nešto ostavimo u amanet, u nasleđe generacijama. Kao na trci kada predaješ štafetu sledećem trkaču…

Spavao sam na najboljem mestu u olupini. Zaslužio sam ga odlascima na ekspedicije po debelom snegu, što zahteva veliku fizičku snagu. Na istom tom mestu sam sedeo kad nas je zatrpala lavina. Tad sam jedva izvukao živu glavu. U trenu sam shvatio da nije strašno umreti. Važno je da se suočiš sa smrću, da shvatiš da je sve gotovo, da to prihvatiš. Ljude često savetujem da se sa životom rastanu u miru. Kad mi dođe red, umiraću po četvrti put. Prvi put je bio pad aviona. Zatim, lavina. Prošle godine tromb me je umalo ubio. Nijedanput nisam osećao strah. Kad je moja majka shvatila da sam se vratio, rekla mi je: ‘Znala sam da si živ!’ Odgovorio sam kratko: ‘Da, vratio sam se!’ Istu tu sreću osećam i danas, kad u bolnici kao doktor izlečim neko dete. Brinem se o „nevidljivim“ ljudima, bićima koja zvanično ne postoje jer još nisu rođena. Mi im dijagnostikujemo srčane mane pre rođenja, to je pacijent koji ne postoji u dokumentima. Često govorim da volim nova srca, a ne stara, gde je sva ‘vodoinstalacija’ već matora… Moj otac je bio kardiolog, imalo je, naravno, i to uticaja.

Snaga i optimizam

Kad smo bili na planini, pokušavao sam da uradim nešto korisno. Moj najveći doprinos jeste svakako što sam ostale ubedio da ipak jedemo tela. Mnogi su se tome protivili, očekujući da ćemo svaki čas biti spaseni. Zbog te moje odluke, oni su danas još među živima. Brinuo sam se i o povređenima. Roj je imao tešku infekciju koju sam sanirao, a moje medicinsko znanje je mnogo pomoglo i drugima. Radostan sam zbog svega što smo učinili u nemogućim uslovima, što sam doprineo da moji drugovi, da svi mi, ostanemo živi. Fernando ne bi krenuo sam preko onih vrleti, ja sam pošao s njim…

Jedna stvar ipak treba da ti bude jasna: mi nismo preživeli zato što smo se snašli za hranu. Mogli smo svejedno svi da pomremo u toj ledenoj grobnici na vrhu planine. Mi smo preživeli jer smo prešli preko Kordiljera i bez ičije pomoći došli do civilizacije.“

Robert me na rastanku upozorava da je svet prepun patetike i demagogije, da se stvari ne sagledavaju hladne glave i toplog srca. Citira Antonija Dionisija Lusiča, slavnog urugvajskog mornara, botaničara i pisca: „Neki ljudi ne vide reku suza zato što u njoj nema nijedne njihove.“

Često se s toplinom sećam ovih susreta u Montevideu. Izuzetnih ljudi koje sam upoznao iznenada, s kojima sam još uvek u kontaktu. Potresne priče ispunjene životnom snagom i optimizmom ostavile su upečatljiv trag na mojoj duši. Mnogi u svetu, čim se pomene Urugvaj, pomisle na strašnu avionsku nesreću. A ja pomislim na prijatelje čije me postojanje greje u hladnim noćima, čiji životi su primer da nikad ne treba odustajati.

autor: http://kurir.rs