„Bio sam 1992. godine u jednom manastiru u Dalmaciji…“
Baja Mali Knindža proslavio se pesmom „Božić je“, koja je ovih dana tokom praznika i te kako slušana.
Najemotivniju pesmu „Božić“ koja je postala antologijska napisao je davne 1992 godine kako tvrdi u jednom manastiru u Dalmaciji.
Mirko Pajčin poznat pod umetničkim imenom Baja Mali Knindža je sada otkrio detalje vezane za dve nove pesme posvećene Republici Srpskoj, kome bi od kolega voleo da napiše pesmu ali i zašto ne peva za Novu godinu.
– Za doček Nove godine nisam radio. Standardno ne radim Novu godinu, obično tada izađem sa prijateljima, sa kumovima i sa suprugom. Imam i ja pravo da se nekad opustim i da pijem. To je neko moje pravilo. Ja sam ostavio sebi Božić i srpsku Novu godinu da radim.
Šta si poželeo sebi, svojoj supruzi, porodici, ali gledovacima u Novoj godini?
– Prvo i osnovno to je floskula. Poželeo sam zdravlje. To je najbitnije u ovim ludim vremenima i u najezdi ovih virusa i ovog vremena koje je jako nekontrolisano. Danas je bilo 12 stepeni, Nova godina je, prvi dan januara. To je za nas koji smo navikli na smetove od dva metra strašno. Da su mi deca zdrava i ja sam srećan.
Tvoja pesma „Božić je“ izazvala je pravi haos u Tivtu kada je zahvaljujući propustu gradskih vlasti tamo puštena na katolički Božić.
– Nije greškom vlasti, nego pevač je pevao normalno repertoar. Šta bi pevao na Božić, nego o Božiću. Mislim, što bi bila greška? Video sam, uglavnom su mi slali, pošto ja slabo pratim te društvene mreže. Meni je golub pismonoša glavni za informacije. I telefon jako retko gledam.
Gde je i u kom momentu nastala pesma o Božiću?
– Pesma je nastala 1922. godine u manastiru Krka, u Dalmaciji pravoslavnoj, gde sam bio u nekoj slikarskoj koloniji. Imao sam tamo jednog poznanika, sreštenika, koji je bio jako dobar sa mojom familijom. Inače, prethodno je bio sveštenik u mom kraju. I napravio sam pesmu onako i odjednom. Vizuelna je, sva je puna slika i mislim da su ljudi u tome prepoznali onog zvonara što zvoni na zvoniku da sneg pada na njega. Sve možeš da vidiš. I babu kako me vodi za ruku i kako kaže da se prekrstim. Hladno je bilo, drhte prsti. I ušla je u antologiju. Mislim, još dok nisam napravio muziku, kad sam je čitao kao tekst, predstavnik kulturno-umetničkog društva „Zora“, Slavko Zorica, u manastiru Krka je rekao: „Ovo će biti antologija, ovo ulazi u antologiju“ iako još nije bila objavljena. Kada sam je čuo u Knez Mihailovoj, rekao sam: „E, to je to“. I postala je antologija.
Nove pesme nas očekuju već 9. januara i to na dan Republike Srpske. I oko toga se vodila neka polemika u poslednje vreme.
– Jeste, to je nova pesma, zove se „Republika Srpska“ i ima svoj cilj.
A koji je to cilj?
– Cilje je da, ono što je meni u srcu, ja sam inače iz Republike Srpske, došao sam u Beograd 80-ih godina, ali Republika Srpska je u srcu. Kraj koji je bio etnički čist sa srednjevekovnim stanovništvom Srbima, koji je pripao federaciji, mislim, malo iluzorno, ali eto, vidite, istorija je čudo i ponavlja se i vraća se ona. Mislim da se okreće ovaj ćurak naopako i da će doći naša vremena, da će stražnja kola preteći ona prva, pa ćemo i mi da se radujemo.
9. januara ćete biti u Banja Luci?
– Biću. 9. januara sam u Banja Luci, imam koncert, uoči dana Republike Srpske, u Arena Centru u Banja Luci. 7. januara sam u Zemunu standardno i tradicionalno. Biće mi prijatelji tamo na koncertu, Sloba Radanović, Darko Lazić, dolaze da me podrže, oni neće pevati taj dan.
Da li postoji šansa da napišeš neku pesmu za Slobu Radanovića pošto neretko ističe koliki je poštovalac tvog lika i dela?
– Pevaju moje pesme razni pevači, i on, i Uroš Živković, svi pevaju, naročito pesme koje sam radio u ranijem periodu za Jovana Perišića, „Samo jednom srce voli“, „Čovek kafanski“, „Džaba zlato i dukati“, sve su to hitovi koji se pevaju posle toliko godina. Ja sam ’97. to napravio, a sad su došle do izražaja. Znači nikad nije kasno, vidiš kako kvalitet dođe do izražaja. Ima nova pesma koju su svi želeli, onda sam ja rekao bolje da je ja snimim, a vi ćete svakako pevati.
Za koga bi voleo da napišeš pesmu?
– Pa upravo za te pomenute. Ta trojica su mi onako bliski. Uroš Živković, Sloba Radanović i Jovan Perišić. A Jovi sam radio 4-5 albuma. Njemu nema potrebe više da radim.
Proteklu godinu obeležio je i tvoj koncert na Tašmajdanu oko kog se takođe vodila polemika da li treba da se održi u centru Beograda ili ne? Posebno su se pobunili oni koji sebe nazivaju pravim beograđanima.
– Ja sam malo duže u Beogradu nego neki od njih. Jer 42 godine živim ovde, jedem taj asfalt i preživeo sam sve moguće, sva moguća čudesa i 90-e i sve. I napravio sam koncert sam, to mi jako imponuje, što nikoga nisam vukao za rukav, niko mi nije pomogao. Skupio sam sve navijače zajedno, i Zvezdine, i Radove, i Partizanove, e to je moja pobeda. Samo je Srpstvo pobedilo i Baja. A da li je to bilo u centru Beograda, u Novom Sadu, na Spensu. Prvi put se bio malo ljutio Čanak pa sam ga pozvao da mi popuni malo one ćoškove, znaš, što su ostali prazni. Ove godine se nije ni javljao. Ove godine smo srušili rekord u Spensu.
autor:http://kurir.rs
