Različite priče o maloj Danki
Misterija ubista dvogodišnje Danke Ilić iz Bora traje već dva i po meseca, a dvojica osumnjičenih za ovaj zločin, Srđan Janković (50) i Dejan Dragijević (50), dali su dva potpuno različita izkaza u Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru.
Sledeći korak u istrazi jedini je koji bi mogao da reši misteriju i pokaže ko od osumnjičenih ne govori istinu, a to su rezultati DNK veštačenja.
– Njih dvojica tog dana su bili zajedno, u istim kolima, kretali se istom putanjom, videli iste stvari.
Jasno je da neko od dvojice osumnjičenih ne govori istinu, a jedini način da se to pokaže postojaće kad stignu rezultati – kaže izvor Kurira.
Janković je ispitan juče u tužilaštvu gde je odgovorio na gotovo stotinu pitanja i između ostalog rekao da devojčicu Danku nije video kobnog 26. marta, a ni nikada ranije i da niko nije udarem kolima kojima je upravljao.
Dok je njegov kolega iz JKP „Vodovod“, Dragijević, prethodno priznao da su njih dvojica tog dana prvo udarili Danku kolima, a onda je on zadavio još živo dete i bacili su ga na deponiju.
FOTO: PRINTSKRIN/FACEBOOK
Različite priče o maloj Danki
– Obojica su prethodno u policiji priznali delo, a Dragijević je priznao da je devojčicu udavio.
Međutim, jako je teško proceniti u ovom trenutku, dok se još čekaju rezultati veštačenja, ko od njih dvojice ne govori istinu – kaže izvor Kurira.
Deo veštačenja delova automobila „fiat pande“ u kojoj su bili osumnjičeni, da podsetimo, stigao je u tužilaštvo i u tom prvom delu nije bilo DNK tragova Danke Ilić. Drugi deo veštačenja trebalo bi uskoro da stigne i prema rečima našeg izvora očekuje se da će reztultati biti drugačiji u odnosu na prvi deo.
– Rezltati će pkazati da li ima bilo kakvih tragova koji ukazuju na to da je devojčica bila u automobilu, odnosno da li je istim udarena.
Ako je onako kako tvrdi Dragijević, njen DNK morao bi da se nađe negde na automobilu, a ako Janković govori istinu, nikakvi tragovi devojčicinog DNK ne bi smeli da se nađu na vozilu – kaže naš sagovornik.
Dok ne stignu rezultati, misterija ostaje, a još je veća od kada je Janković potvrdio da je na dan Dankinog nestanka bio u Banjskom polju, ali da Danku nije video.
– Povlačim sve što sam rekao u policiji, svaku svoju reč – rekao je Janković
Objasnio je šta je tamo radio i priznao je da je pio alkohol.
– Priznao je i da je bio za volanom „fiat pande“, koja je službeno vozilo, kao i da se automobil kretao baš tim putem, koji je naveden kao mesto na kom je Danka udarena kolima, ali da apsolutno nikoga automobil kojim je upravljao nije udario – preneo je izvor Kurira detalje sa saslušanja i dodao:
– Ispričao je i da ga ne grize savest jer ništa nije uradio, da na kolima nema udarca i da bi bila ulubljena da je dete njima udareno.
Različite priče o maloj Danki
Prema rečima stručnjaka, advokata Nemanje Govedarice, upravo ova situacija je primer zašto su u praksi materijalni dokazi bitni u krivičnom postupku, a ne samo priznanje okrivljenog.
– Ovakvo priznanje je adekvatan dokaz i sud može zasnivati odluku na njemu, za razliku od iskaza koji je okrivljeni dao u policiji koji nije imao dokaznu snagu, ali postavlja se pitanje same dokazne snage istog ukoliko nije potkrepljen drugim materijalnim dokazima. Samo priznanje krivičnog dela može biti dato iz različitih pobuda okrivljenog ili iz različitih životnih razloga te je zbog toga naročito bitno da ono bude potkrepljeno i drugim dokazima – kaže advokat za Kurir i dodaje:
– Kao dokaz izvedene su tzv. Bazne stanice, koje nam samo ukazuju da li se određeno lice nalazilo na određenom mestu u određeno vreme, i da je to svakako jedna od početnih indicija ka utvrđivanju činjeničnog stanja, ali na tom dokazu ne može se stati prilikom utvrđivanja potpunog činjeničnog stanja. Pored navedenog dokaznog sredstva svakako da su bitna i DNK veštačenja kao i ispitivanja određenih svedoka.
NEMANJA GOVEDARICAFOTO: ZORANA JEVTIĆ
Dakle, ukoliko postoji priznanje okrivljenog, koje nije potkrepljeno nijednim drugim dokazom, kako kažu sagovornici Kurira advokati Dušan Todorović i Marija Janković iz kancelarije Govedarica, organ postupka dužan je da i dalje prikuplja dokaze o učiniocu i krivičnom delu.
– Ukoliko bi tužilaštvo pred sud izašlo samo sa priznanjem okrivljenog, sud bi imao vrlo težak zadatak, i morao bi da izvodi druge dokaze kako bi utvrdio da li je takvo priznanje validno i u skladu sa činjeničnim stanjem.
U praksi su postoje situacije u kojima su okrivljeni i priznavali izvršenja krivičnog dela, ali je kasnije sud donosio oslobađajuće presude, s obzirom da samo priznanje okrivljenog nije bilo u skladu sa drugim materijalnim dokazima.
Kako kažu, odbrana Jankovića je legitiman način odbrane, te koliko ne budu obezbeđeni adekvatni materijalni dokazi, pri ovakvoj odbrani okrivljenog, i sud i tužilaštvo će zaista biti u teškoj procesnoj situaciji.
DUŠAN TODOROVIĆFOTO: KURIR
– Ono što dodatno otežava dokazivanje dela jeste i nepostojanje DNK traga maloletne Danke Ilić u predmetnom vozilu, čak i ukoliko je postojao DNK on sam po sebi nije dovoljan dokaz, već je potrebno da se sam DNK trag dovede u vezu sa drugim dokazima – kažu nam advokati.
Devojčica je, inače, nestala 26. marta u mestu Banjsko polje kod Bora kad je sa majkom i bratom došla na porodično imanje i od tada joj se gubi svaki trag.
Policija je devet dana kasnije saopštila da su počinioci uhapšeni i da su priznali da su Danku prvo udarili kolima, zadavili je, a zatim njeno telo bacili na deponiju odakle je posle dva dana telo premešteno, međutim, telo do danas nije nađeno.
Sa Dragijevićem i Jankovićem, inače, bili su uhapšeni i Radoslav i Dalibor Dragijević, otac i brat. Brat je ubrzo nakon hapšenja preminuo u pritvorskoj jedinici, dok je otac pre nekoliko dana pušten na slobodu.
Iskaz Dragijevića
Za razliku od osumnjičenog Srđana Jankovića koji je u svom tri i po sata dugom ispitivanju kaže da devojčicu nije video nikad u životu, Dragijević je pred tužilaštvom u Zaječaru dva sata opisivao zločin i rekao „da je Srđan dete udario kolima, a da ju je on uneo na zadnje sedište i davio je golim rukama“.
– Janković je vozio, a ja sam bio na mestu suvozača, naleteli smo na nju kolima i nakon udarca ona je pala.
Ja sam istrčao iz auta, prišao joj i u momentu počeo da je davim jer je još bila živa.
Kad je preminula, telo sam stavio u zadnji deo automobila, odvezli smo se na deponiju i tamo ga bacili – ispričao je, navodno, Dragijević na salušanju u tužilaštvu u aprilu.
Zašto bi sam sebi potpisao doživotnu robiju?
Ono što dodatno zbunjuje kad je u pitanju priznanje Dejana Dragijevića, a što s druge strane odaje utisak da je on taj koji govori istinu, jesto to što ne bi imao nikakvog razloga da prizna da je lično on ubio dete, ako zaista nije tako kako govori.
– Dejan je bio pripiti suvozač. On ne bi odgovarao ni zbog toga što je devojčica udarena kolima, jer nije vozio.
Ne bi odgovarao ni da ih je policija zaustavila jer pripit nije vozio.
A opet priznao je i opisao da je on lično ubio dete.
Zašto bi on to priznao i sam sebi potpisao doživotnu robiju, a da to nije zaista bilo tako? – objašnjava izvor Kurira.
autor: http://kurir.rs
