Na današnji dan, 16. marta 2002. napustio nas je Danilo Bata Stojković, prava legenda glumišta i čovjek koji nastavlja da nas očarava glumačkim bravurama
Nekoliko dana pred smrt je odigrao i posljednju predstavu u Zvezdara teatru i ulogom Luke Labana u „Profesionalcu“, Dušana Kovačevića zauvijek se oprostio od svoje publike.
„Prošlo je dvadeset godina od odlaska Bate Stojkovića iz pozorišnog i filmskog sveta koji je bio njegov najvažniji deo života. Oprostili smo se sa velikim i dragim glumcem 16. marta 2002. godine. Sećanje na našeg prijatelja je skoro svakodnevno: gledamo ga u nezaboravnim filmskim ulogama koje su antologija jugoslovenskog i srpskog filma, ili kad ulazimo na Veliku scenu Zvezdara teatra koja nosi ime Danila Bate Stojkovića…na toj sceni Bata je odigrao više od hiljadu predstava. Pozorište je Bati bilo njegova najlepša kuća i najvažnija vera. Brzo je prošlo dvadeset godina od rastanka sa gospodinom koji nam uvek izmami osmeh kad ga se setimo. Tako je bilo od kako nije sa nama i tako će biti za mnoga buduća vremena, jer su vredna umetnička dela najlepši i najdugovečniji trag našeg postojanja.“, rekao je Dušan Kovačević, Batin prijatelj i direktor Zvezdara teatra, povodom dvadesetogodišnjice odlaska velikana srpskog glumišta.
Život je posvetio glumi. Volio ju je i nije se odricao nje ni deset dana pred smrt. Umro je na današnji dan 2002. godine. I kada je imao problema sa zdravljem od dve stvari nije odustajao- cigareta i glume.
Pušio je po tri-četiri kutije dnevno. Ni u bolesti nije prestao. Zahvaljujući profesoru Božini Radeviću, tri-četiri puta je spasen velikih muka. Imao je devet intervencija, ali odlazak na predstave naprosto ga je dizao iz mrtvih. Posljednjih dana života nije želio ni o čemu da priča sem o pozorištu i fudbalu.
„Bata je bio glumac koji je na snimanjima govorio isključivo onoliko koliko je bilo potrebno. Ni riječi više ili manje“
Na jednoj od posljednjih predstava ljekari su sjedili u prvom redu jer Bata nije htio da odustane od glume, iako su mu oni zabranili. Morali su da vode računa o njegovom zdravlju na taj način.
„Neki kažu: „Odigram jednu predstavu pet puta, i više mi se ne igra“. Meni se tek igra kad igram dvestostu! Samo mislim na tristotu! Kažu: „Kako ti nije dosadno?“. Kako – dosadno! Pa, stalno ima posla oko uloge. To je kao kad imaš stan, pa ga jedanput počistiš i kažeš: dovoljno je za ceo život. Kad dobro odigram predstavu, ja ne mogu da zaspim celu noć. Kad igram loše, po mom nekom ubeđenju, odmah zaspim – da zaboravim. Mada me sutradan to kljuca“, govorio je Bata.
Bio je pravi boem. Rođendane je slavio uz prijatelje u kafani, a od 1994. je to stalno činio u kafani u Vrnjačkoj Banji.
„Voleo je najviše roze sa puno leda. Dešavalo se da u šanku ostavi kamaru para, za svaki slučaj, ako se zaboravi ili društvo nema da plati. Voleo je da zaviri u kuhinju i mnogo je voleo Banju. I posle toliko godina od njegovog odlaska mi Vrnjčani koji smo ga poznavali još ga neizmerno volimo“, ovako je govorila Stana – Cica Simić, vlasnica restorana u kojem je Bata često sedio i slavio.
„Ljubav koju su on i njegova supruga Olga imali, kolege i prijatelji su često opisivali kao nestvarnu“
Kolege čuvaju samo najljepše uspomene na njega i pamte ga kao čovjeka koji je vodio računa o tome šta i koliko priča, čak i kada je na samom snimanju.
„Bata je bio glumac koji je na snimanjima govorio isključivo onoliko koliko je bilo potrebno. Ni reči više ili manje. Slika kada Bata pada na sceni, poslednjoj na kojoj smo igrali, nikada mi nije izašla iz glave. Zato nisam mogla ni u bolnici da ga obilazim jer nisam želela da ga vidim takvog. Želela sam da uvek u sećanju imam onog mog Danila“, ispričala je Mira Banjac.
Bata je svoj život posvetio i porodici. Ljubav koju su on i njegova supruga Olga imali, kolege i prijatelji su često opisivali kao nestvarnu.
Odigrao je više od 80 pozorišnih uloga i snimio 68 filmova, više od 50 televizijskih drama i 20 serija. Mnoge od njih danas čine antologiju i istoriju srpskog pozorišta i kinematografije.
