Remek-djelo kinematografije “Kum” snimljen je prije tačno 50 godina. Za ovih pet decenija reditelj “Kuma” Frensis Ford Kopola više puta je uzdizan do neba, a isto toliko puta izbacivan iz Holivuda.
Zgrnuo je ogromno bogatstvo, najprije na filmu, a potom i biznisom sa vinima, ali „uspio“ je i da bankrotira. Slavni sineasta, kome su 82. godine, može da bira gdje će boraviti – da li u Los Anđelesu, Njujorku, na Karibima ili u Italiji. U svakom od ovih kutaka svijeta ima kuću, imanje…
Ali, posljednjih godina skrasio se u Napa veliju na ogromnom imanju sa sve vinogradom, od koga inkasira novac već 47 godina. Na tom prostranom posjedu kreće se između svojih „razasutih“ dvoraca, kuća, ljetnjikovca i vinograda u „tesli“ ili „nisan lifu“.
Ne treba, kako poručuje u razgovoru za magazin “GQ”, niko da bude ljubomoran na ono što posjeduje, jer je mnogo toga izgubio, pa povratio.
– Radio sam ono što sam želio u životu, i zaradio mnogo novca. Šala…
Sebe opisuje kao “filmskog reditelja drugog reda”, parafrazirajući pritom Štrausove reči: “Ali sam zato prvorazredni filmski reditelj drugog reda”.
A potpisao je neke od najznačajnijih filmova svih vremena. I to uprkos tome što je išao protiv ustaljenih pravila. Nakon što je osvojio prvog Oskara za scenario ostvarenja “Paton”, snimio je 1972. “Kuma”, dve godine kasnije “Prisluškivanje” i “Kuma II” (1974), a 1979. “Apokalipsu danas”. I do svoje 36. godine već je ovenčan sa pet Oskara!
A danas, 50 godina od premijere prvog “Kuma”, pola kroz šalu, pola kroz zbilju kaže:
– Taj film me je uništio. Bio je toliko uspešan da je sve što sam posle radio bilo upoređivano sa “Kumom”.
Uprkos značajnoj godišnjici, radije bi pričao o nečem novom, nego o prošlosti. U pitanju je film koji pokušava da snimi već 40 godina – “Megalopolis”.
– Premisa je vrlo jednostavna. Znate li nešto o utopiji?
Srž projekta, koji nije tako lako opisati, ljubavna je priča, a istovremeno filozofsko istraživanje ljudske prirode. Smeštena je u Njujork koji “ulazi u cipele” antičkog Rima. Za taj ambiciozni projekat potrebno mu je 120 miliona dolara. Ali, nema danas holivudskog studija, u doba kada haraju Marvelovi projekti koji bi uložio toliki novac u filozofsku priču. Kopola ovako opisuje reakciju holivudskih glavešina na njegov projekat:
– Reaguju isto kao i onomad kad sam osvojio pet Oskara i bio najtraženiji reditelj u Holivudu. Kada sam im predlagao “Apokalipsu” niko se nije ni osvrnuo. Bila je neželjena. Ako su mi se takve stvari dešavale sa 33 godine, kada sam imao sve nagrade i srušio sve moguće rekorde, a niko me nije hteo, zamislite kako je tek sada… Ali, znam da će “Megalopolis”, što ličnije ga napravim i što bliže mome snu, biti teško finansirati. No, taj film će duže od bilo kog drugog mog ostvarenja zarađivati novac. Narednih 50 godina, jer će se ljudi iznova pitati – a šta je to “Megalopolis”?
Seća se kako je pre nego što su stigli slavni dani, 1970. godine bio u dugovima do guše prema Vorner bradersu. A kod kuće su ga čekali supruga i mlađana deca. Nije imao novca da ih prehrani. Konkurentska kuća Paramaunt imala je prava na roman “Kum” Marija Puza, koji je tada bio na bestseler listama čitanosti. Međutim, niko se nije usuđivao da ga adaptira. I iz Paramaunta su iznenada kontaktirali Kopolu.
– Nisam uopšte želeo da radim “Kuma”. Sanjao sam o malo ličnijim filmovima. Međutim, ubedili su me porodica i prijatelji.
Kad je konačno pristao, krenuli su problemi. Studiju se nikako nije svideo njegov izbor glumaca, naročito Ala Paćina. Morao je da se bori i da Marlon Brando dobije ulogu Vita Korleonea. Imali su primedbe i na fotografiju u filmu. A na kraju i na samog reditelja. Kopola im je poručio da mogu slobodno da ga zamene Elijom Kazanom.
Bio je pun sumnji dok je završavao projekat. Ali, kada pet decenija kasnije sve sumira, “Kum”, kako kaže, jeste postao njegov lični projekat.
– Pročitao sam jednom neobjavljeni Balzakov članak. Govorili su mu da mladi ljudi “kradu njegove stvari”. A Balzakov odgovor bio je da je zato i pisao. “Neka uzmu sve, šta god imam, dobrodošli su svi mladi autori. To mi daje besmrtnost pa šta god da radim a to na nekoga utiče, sjajno je”. Stojim iza tih Balzakovih reči.
I dok voli filmove, današnji nikako da mu se dojme. Moderna filmska industrija nije mu po ukusu. Svetom vlada, kako kaže, Marvel:
– Šta je Marvelov film? To je jedan prototipski film koji se iznova, iznova i iznova pravi da bi delovao bar malkice drugačije. Čak i talentovani reditelji, primera radi Deni Vilnev, koji je uradio “Dinu” ili Keri Fukunaga sa “Nema vremena za umiranje” upali su u tu zamku. Možete uzeti oba filma i shvatiti da su isti. Šta ćete, ti talentovani reditelji su moraju da opravdaju poveliki budžet!
Iskreno Frensis Ford Kopola priča i o svom strmoglavom padu u Holivudu:
– Nisam ja napustio filmski biznis, već on mene. Otišao je u drugom pravcu, promenio se. I ta promena meni nije privlačna. Umesto toga, okrenuo sam se ličnim kinematografskim snovima.
S obzirom da je naišao na zatvorena vrata holivudskih studija za “Apokalipsu” i sam ju je finansirao, uspeh filma omogućio mu je da otvori sopstveni studio Zoetrope. Međutom već sa prvim projektom 1982. godine doživeo je debakl. Izgubio je tridesetak miliona dolara…
– Snovi ne traju dugo…Bio je traumatičan period mog života. Bio sam slomljen. Mislio sam o sebi kao o potpunom promašaju. Kako da vas ne bude stid ako supruga nema novca za samoposlugu!
No, nastavio je da radi. Ali, onda mu se desila najgora stvar u životu. Izgubio je najstarijeg sina Đankarla u nesreći:
– Nema goreg od toga…
Ideja vodilja čitave karijere bila mu je da pravi svoje filmove, a ne po nečijem nalogu. Zato svojoj deci, rediteljki Sofiji Kopoli i sinu, scenaristi Romanu, uvek poručuje: “Dopustite da vaši filmovi budu lični. Ako želite da stvarate umetnost, mora biti lična, a ne po formuli Marvela”.
Možda bi neko rekao da je Kopola u velikom životnom dobu, no reditelj misli drugačije:
– Brat moga oca doživeo je 103. godine. Komponovao je opere, radio s mermerom, čitao na francuskom Prusta. Proživeo je život i znao sve o muzici, ma o bilo čemu. Meni su 82. mogao bih da doguram do stote ili tu negde…To znači da imam još 20 godina produktivnog života. A li, da sam osiguravajuće društvo rekao bih – prepolovite sumu. Okej, imam još deset godina. To znači da ću umreti sa 92. godine. Pa, to bi bio predivan i predugačak život. Niko ne bi mogao da se žali!
