Oluja: Potresne slike još su nam pred očima, kažu prognanici!
Nikola Opalić iz banijskog sela Jabukovac kod Petrinje imao je 37 godina kada se u avgustu 1995. godine, sa roditeljima, suprugom, troje dece i stotinama hiljada drugih Srba, našao u nepreglednoj izbegličkoj koloni.
Danas sa porodicom živi u beogradskom naselju Busije, a za Kurir kaže da ne prođe dan a da se ne seti rodnog kraja.
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ/Oluja
Nismo očekivali da se tako nešto može dogoditi, ali se dogodilo. Mi, običan narod, nismo znali u detalje da li se treba povlačiti ili ne, ali neko je to znao i narod se nekako ustalasao i počeo da se povlači i pošao sa vojskom – priseća se Opalić.
Kaže da su u početku svi mislili da je to samo još jedan običan napad, koji će trajati nekoliko dana, i da će se stvari brzo primiriti.
Nisu imali predstavu šta ih će se dalje dešavati.
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ/ Oluja
– Nismo imali ideju šta nas zapravo čeka.
Pored Jabukovca bila je ogromna šuma i otac je mislio da će biti dovoljno da se neko vreme povučemo u šumu.
Uzeo je traktor i prikolicu i nekoliko osnovnih stvari jer je mislio da će napad trajati kratko.
Kad je narod krenuo, krenuo je s njima.
I dalje mi je slika u glavi kolika je to bila kolona ljudi, izbeglica sa traktorima – dodao je Opalić.
Kaže da su mu te potresne slike i dalje pred očima.
-S brda sam gledao kad je počeo napad. Gledam selo Luščane u plamenu… Sve su zapalili i ubili, a mi smo samo štitili svoja ognjišta – ispričao je Opalić.
Kada je narod iz sela Jabukovac počeo da beži pred hrvatskom vojskom, Opalić je bio van sela. Kada je došao u Jabukovac, selo je već bilo napušteno.
– Moju decu je poveo šurak kamionom, kao i svoju. Selo je bilo pusto, samo su krave bile na ulici. Odvezali su ih ljudi da ne bi skapale – seća se Opalić.
Teški dani
Srbija nam je puno pomogla
Opalić kaže da mu je u početku bilo jako teško da se snađe u Srbiji.
– Imao sam rodbinu u Srbiji i jedna tetka mi je dala vikendicu u Grockoj, ali samo na četiri meseca.
Imao sam sreće.
Međutim, mi smo došli bez ičega.
Imali smo samo oko hiljadu maraka, traktor, prikolicu i motornu testeru.
Posle četiri meseca morali smo da idemo, usred zime, žena, troje dece i ja.
Nemamo ni tanjire, kašike, ni peći, ništa – opisao je Opalić.
On je istakao da mu je država Srbija pomogla pri izgradnji novog doma u Busijama.
– Država Srbija je i meni, ali i drugim ljudima, puno pomogla. Dali su novac za krov, za kupatilo, tako sam osposobio ovu kuću – kaže Opačić.
Kaže da je oca našao tek posle tri dana lutanja.
– Niko nije znao da li će se ići za Srbiju, međutim, oni kretali su se malo-pomalo, pa se zaustavljali, i tako nekoliko puta.
Tako su došli do Dvora na Uni.
Oca sam našao posle tri dana u Prijedoru. Suprugu i troje dece sam našao još kasnije.
To mi je bio najteži period u životu – priča Opalić i ne krije suze.
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ/Oluja
Kada je našao oca i majku, pitao ih je gde su mu deca, a oni su mu rekli da su sa šurakom otišli dan pre „Oluje“.
– U centru za izbeglice sam pitao da li znaju gde su, da li su se možda negde prijavili.
Ne znam gde su mi ni deca ni žena, ne znam ništa.
Zvao sam svuda i na kraju pozovem strica.
On mi kaže: „Nidžo, tvoji su kod Subotice.“ To je bilo posle dva meseca.
Do tada nisam znao ništa, ni da li su živi ili mrtvi.
Kad sam ih ponovo sreo, osećao sam olakšanje, ali sam bio u velikoj krizi.
Ali nekako sam ih izvukao – prisetio se kroz suze.
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ/Oluja
Opalićev komšija Branko Dubajić, koji je tih dana proteran iz Knina, takođe se s velikom tugom priseća odlaska iz tog grada.
On i dalje čuva traktor kojim je došao u Srbiju i redovno ga koristi.
– Kolona je bila nepregledna…
Ja sam vozio ovaj traktor, evo ga ispred kuće i dalje. I danas ga koristim – ispričao je Dubajić. Njegova porodica je odbijala da pobegne.
Jovan Vučenović iz Knina
Izgubio sam sve osim sećanja
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ/ Oluja
Jovan Vučenović, koji je izbegao iz Knina, kaže da je u „Oluji“ izgubio sve osim sećanja.
Dodaje i da je Knin tokom akcije bio strašan. – Napad je bio u zoru.
Tresla se zemlja, a među ljudima je vladala panika.
Nemam pravih reči da to opišem.
Nisam ostao samo bez imovine već i bez komšija, prijatelja, rođaka – priča Vučenović.
– Niko sa mnom nije išao. Supruga nije htela da ide.
Sin je uzeo „tamić“, poveo je babu i još jednu ženu. Drugi sin poveo je ženu i decu „mercedesom“.
Narod beži, već se čuju tenkovi – kaže Dubajić.
Jedva savladavajući suze, Dubajić se prisetio scene koja mu se dogodila kada je iz Knina došao u Banjaluku.
U Banjaluci sam sreo ženu koja je plakala. Kaže da joj je nestalo goriva i da su njena porodica i komšije ostali zaglavljeni, i ja joj nalijem gorivo. Pet dana bih mogao plakati kada se toga setim. Kažem joj: „Rode, ništa ne brini, imam goriva do Skoplja.“ Izgubio sam ih u koloni i nisam ih više video – priseća se Dubajić.
autor; Kurir.rs/ Antonio Ćorović
