Nataša Riter je rođena Novosađanka koja poslednjih desetak godina živi u Sremskim Karlovcima. Ima 53 godine i radi na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. I sve to nije ništa posebno i važno, ali je njena životna priča ipak specifična.
Naime, ona je mama sada već jedanaestogodišnje devojčice, koju je rodila u svojoj 42. godini.
Ona je ispričala svoju neobičnu priču u nadi da će inspirisati druge žene, kao i porodice koje su, možda ne svojom voljom, odustali od ideje da će ikada postati roditelji.
– Svog bivšeg supruga sam upoznala kao tinejdžerka. To je bila ljubav na prvi pogled, mladalačka, puna planova o zajedničkom životu. Trajala je 20-ak godina. Kao i svaka devojka koja je zaljubljena, poželela sam da se ostvarim i kao majka. Sanjala sam kako će naše dete izgledati, priželjkivala da ću dobiti devojčicu i oduvek sam znala da ću joj dati ime Dajana. Po princezi Dajani jer mi je bila omiljeni lik. Ne zato što je bila princeza, već me je očaravala njena dobrota, humanost, osmeh. Međutim, godine su prolazile. Mesec za mesecom, godina za godinom i ništa – počinje Nataša svoju priču za „Blic“.
Kako kaže, što se više približavala četrdesetim godinama, bilo joj je sve teže. Njene drugarice su dobijale decu, a njen svet je ispunjavala tuga.
– Period života pre moje 40. godine bio je period velike praznine i tihe patnje. Ne mogu da vam opišem kakvi su to emotivni i psihički udarci bili u želji za detetom. Nadate se, nadate i nadate i ništa! Moje drugarice su jedna za drugom dobijale decu, ja sam se radovala njihovoj sreći, ali u isto vreme i doživljavala svaku njihovu trudnoću kao šamar. Teška psihička borba bila je u meni. Posle nekoliko godina neupselih pokušaja da zatrudnim, suprug i ja smo odlučili da odemo kod doktora i da se proverimo. Međutim, opet šamar, doktor nam je rekao da mi nećemo moći da imamo decu. Tada je trebalo to prihvatiti i živeti sa tim – rekla je Nataša i dodala da je ubrzo nakon toga poželela da usvoji dete. Međutim, njen tadašnji muž nije bio spreman na taj korak. Kako god, vremenom su se udaljili, a onda i rastali.
– Nakon dugog perioda samovanja i neuspešnih ljubavi, definitivno sam smatrala da je svemu kraj, moja nadanja za onim o čemu sam maštala su se ugasili. Rekla sam tada sebi, „Ma sada ću da putujem i okrenem se drugim životnim pričama. Nisam ni prva ni poslednja bez dece, muža.“ Uhvatila sam tada neki svoj ritam i počela da zaceljujem rane. Međutim, opet meni dođe na pamet ideja da usvojim dete. U tom periodu počela sam da se raspitujem, tragam, šta, kako, gde, koliko se čeka, da li mogu sama da usvojim… I tako me put nanese pored Almaške crkve, uđem, stanem kraj ikone Sv. Petke i pomolim se iz srca i duše da usliši moje molitve i da dobijem svoje čedo (misleći na usvajanje), jer gazim već i 40-e, i nema više teoretske šanse za drugi način. Jer sada i priroda čini svoje – priča Nataša i dodaje:
– Ali čudni su putevi gospodnji, što bi rekli stariji. U društvu u kojem sam se kretala upoznala sam svog sadašnjeg supruga. Pošto je pokazivao simpatije i bio jako uporan i odlučan u svojoj nameri, odlučila sam da mu dam šansu, u nadi da ću barem u svom životu imati ljubav od muškarca, ako ću biti uskraćena za ljubav deteta.
– I tako, ja u tom momentu imam 42 godine, ciklus počinje da mi kasni, gorušica me muči. Ali opet, s obzirom da sam u mladosti imala problem sa želucem, sve sam to pripisivala starim boljkama i početku menopauze. Ipak, odem kod doktora da se iskontrolišem, iznesem tegobe i odmah kako to biva krene ceo proces sa analizima, ginekologom… – objašnjava Nataša za „Blic“ ushićeno nagoveštavajući da sledi najzanimljiviji i najneobičniji trenutak u njenom životu.
– Dođem kod ginekologa, koji mi odmah preporuči ultrazvuk, čisto radi prevetnive da pregleda da li je sve u redu. Gleda, diktira sestri, miom na materici na prednjem zidu, ima i jedna cistica na desnom jajniku – meni već jasno, eto otud moje muke koje imam. I kako doktor ne prestaje da priča u jednom trenutku kaže: „Sve je ovo OK, ali vi ovde imate i jednu lepu veliku bebu!“ Ma ne verujem rođenim ušima! „Jeste li sigurni“, pitam ja, ona uključuje eho, okreće mi monitor, imam šta da vidim i šta da čujem! Srce moje bebe udara najjače što može da svojoj mami pokaže da je zaista tu – priča Nataša.
– Prvo što mi je prošlo kroz glavu, da li će taj miom, cista, smetati mojoj trudnoći, plodu?! Doktorka me uverava da neće jer je beba na drugom kraju materice i da će sve biti OK. Pitala me je tada da li ću bebu zadržati, mislim se, naravno, na druge stvari ne želim ni da mislim! Iz ordinacije sam izašla srećna, radosna, u neverici da je zaista to tako lako, a meni godinama bilo tako teško. Želela sam da vrisnem iz sve snage od sreće, da ceo grad zna – priseća se ona.
Nataša je otkrila i kako je njena okolina reagovala na činjenicu da je trudna.
– Kao što rekoh, želela sam celom gradu da razglasim svoju novu situaciju, jedva sam dočekala da to podelim sa koleginicama, prijateljima, suprugom. Mada, opet nisam bila sigurna kako će, sada već moj suprug, na to reagovati, jer se i on oporavljao od razvoda i ima već dvoje dece. Ali verujte mi, isto tako sam znala da sa njim ili bez njega, ja ću to dete roditi, pre svega sebi i svojoj želji još iz mladosti da se ostvarim kao majka. Kakav je to osećaj ne možete ni zamisliti, sve što znam, znam da to malo biće ne dam nizašta na svetu.
– Sećam se da sam suprugu tada rekla da ću razumeti ako mu ne odgovara da ima bebu, da može da ode, da ga neću opterićivati sa tim nikada. Međutim, hvala Bogu, sve je bilo u najboljem redu. On je to prihvatio uz osmeh, kao i ja sama. Takođe moja majka, brat kao i prijatelji, prihvatili su novonastalu sitaciju na najbolji moguči način, bili su uz mene i zajedno sa mnom delili moju sreću – dodaje ona.
S obzirom na to da trudnoća u četrdesetim nosi sa sobom i rizike, Nataša je otkrila da li je imala ikakvih tegoba ili strahova tokom trudnoće.
– Interesantno, prvo moram ovo da kažem, ja nijednog momenta nisam pomislila da li ću moći tu trudnoću da iznesem, da li će biti sve OK, jer sam znala da hoće! Što se tiče tegoba, zaista nikakve tegobe nisam imala, čak nisam bila nešto ni prohtevna trudnica. Samo sam uživala u svojoj trudnoći, pričala svojoj bebi i čekala dan kada ćemo se upoznati. Na ekspertskom ultrazvuku je bilo sve dobro, naročito nalaz na Daunov sindrom – priseća se gospođa Riter i otkriva da je čvrsto verovala da če na svet doneti zdravu devojčicu uprkos malom problemu koji ju je zadesio u 8. mesecu trudnoće.
– U 8. mesecu sam dobila višak plodove vode uzrokovan gestacijskim dijabetesom. No to me nije ni najmanje uplašilo, jedino što sam morala do porođaja da budem u klinici za ginekologiju i akušerstvo – Bežanija, gde sam provela 3 nedelje. Nakon tog perioda, doktori su odlučili da se ranije porodim, odnosno tako je beba zahtevala. Porodila sam se carskim rezom. I to je, hvala Bogu, prošlo sve kako treba. Na svet sam donela lepu zdravu devojčicu, i tu mi se želja ispunila, dobila sam moju Ledi Di, kako je od milošte zovem. Moju Dajanu!
U svemu sam uživala, ništa mi nije teško padalo. Iako negde kod naroda važi da što je porodilja starija, to joj je teže da da se oporavi, ja sam se zaista brzo oporavila, u želji da mogu biti što više oko bebe. Nijednog momenta me nije plašilo kako ću i šta ću, hoću li se snaći, nas dve smo napravile naš mali mikrokosmos. Uživamo kada smo zajedno, savršeno se razumemo.
Nataša je dala i odgovor na pitanje šta su prednosti, a šta mane majčinstva u 40-im godinama.
– Mane sa moje tačke gledišta ne postoje. Bitno je da ste za tu ulogu zaista spremni i vedri duhom. Nebitno koliko godina imate. Ja sam imala osećaj kao da mi je 30. Ipak, u mojim godinama vi znate prave vrednosti, posvećeni ste svom detetu u svakom smislu, u svakom momentu. Ne kažem da su mlađe majke u nekom strahu, ali valjda nakon toliko godina života, vi onda umete da cenite svaki trenutak sa vašom bebom. Nemate napade panike ako je bolesno, ako je palo, ako plače. Tako i oko vaspitanja. Postavljate jasne granice i limite. Tako i sebe ustrojite da morate da vodite računa o sebi, o svom fizičkom i mentalnom zdravlju jer ćete svom detetu trebati još dugo.
Što se tiče poruke koje bi uputila drugim ženama, Nataša im je poručila da nisu same i da ne odustaju:
– Iz razloga što znam kroz šta žene zaista prolaze u tom iščekivanju i nadanju da će se ostvariti kao majke, želim da im poručim da znaju da nisu same! Ima jako mnogo žena sa istim problemom. Zaista želim da poručim svim ženama koje su u situaciji kao što sam bila i ja. Nemojte odustajati nikada, jer život za sve ima svoje razloge. Ako dobijete svoje prvo, drugo dete u zrelijim godinama ne plašite se. Grlite ih, mazite, uspavljujte kada god to traže. Nećete ih razmaziti, samo ćete napraviti bolju emotivnu konekciju. Oni će znati bez i da to izustite da su voljeni, da su pored vas sigurni. I nemojte se libiti, kad god ste u prilici recite da ih volite. Da je teško odgajati dete u ovom ludom vremenu, teško je, ali imamo samo jedan život i u njemu treba da uživamo i delimo ljubav svakog dana. Da budemo zahvalni na svemu, jer deca brzo rastu i sutra treba da ostanu iza nas i nastave kroz život kao da smo uz njih – priča ona, smatrajući da se o ovoj temi definitivno mora mnogo više pričati.
– Prvo i pre svega, moraju da veruju. Da ne dozvole psihički da padnu, iako je je to jako teško, pričam iz iskustva. Opet, ako se i ne desi, neka probaju da nađu način da ljubav koju bi dali usmere na drugo mesto. Da li će to možda biti neka humanitarna pomoć deci koja nemaju roditelje. Da im nešto kupe, odnesu ili u najboljem slučaju da neko dete usvoje ili budu hranitelji toj deci. Ja sam uvek nalazila način da pružim ljubav koje sam bila puna, ali ne uzalud i ne bezveze, nego nekom kome je to zaista potrebno – kaže ova Novosađanka, koja smatra da je možda najbitnije da žene ne očajavaju, da otpuste ono što grčevito žele. Jer se upravo njoj tek nakon što se pomirila sa sudbinom da neće imati decu, desilo čudo.
(Kurir.rs/ Blic)
