Ivanku Belović upoznao sam 2011. godine u južnom, albanskom delu Kosovske Mitrovice.
Živela je u ulici, nedaleko od crkve, koja je nekad nosila ime hajduka Veljka, a posle 1999. godine nekog „znamenitog UČK velikana“.
Te 2011. godine Ivanka je bila poslednja Srpkinja u južnom delu Mitrovice.
Pričala mi je kako je neku nedelju ranije išla na pravoslavno groblje nedaleko od njene kuće, u albanskom delu grada, da zapali sveću suprugu.
Nije među porušenim spomenicima, među otvorenim grobovima, među razbacanim kostima, uspela da nađe grob supruga, kući se vratila uplakana, tužna i potištena. Poražena.
Pričala mi je i o jednom starom Albancu, komšiji, koji joj je donosio hleba i sira, brašna, soli i šećera, bez kojeg bi umrla od gladi.
Posle, kad je taj čovek umro, ona nedeljama nije izlazila iz kuće na ulicu.
Samo što nije onemela od ćutanja.
Kad sam pošao, poklonila mi je jednu crvenu jabuku i zamolila da dođem ponovo.
Kad je Ivanka umrla, 2013, čini mi se, vest o njenoj smrti putovala je preko Ibra koji se na tom mestu komotno može pregaziti, nedeljama. Beogradski novinar Mihailo Medenica zapisao je tada da je Ivanka umrla „tiho i beznačajno, smrću Srba sa Kosova i Metohije“.
Nekoliko godina kasnije, u južni deo Kosovske Mitrovice, doselio se sveštenik Nenad Stojanović sa suprugom i petoricom sinova i oni su sada jedini stanovnici albanskog dela grada.
Pravoslavno groblje u Južnoj Mitrovici i dan danas je, deceniju posle Ivankine smrti, razrušeno, razoreno, devastirano, spomenici porušeni, grobovi pootvarani.
Pre neku godinu, kad sam na Zadušnice bio na groblju, zatekli smo neke Albanke kako na sred groblja peru tepihe, iz kuća okolo, baš na taj dan, na Zadušnice, dok su Srbi, po ruševinama palili sveće i plakali, orila se muzika, neke albanske vesele poskočice.
Slična je sudbina i stotina, hiljada srpskih grobalja širom Kosova i Metohije.
I danas, sveštenik Nenad Stojanović i njegova porodica jedini su Srbi u južnoj Kosovskoj Mitrovici.
Žive u parohijskom domu kraj crkve, koja je zapaljena u martovskom pogromu.
U gradovima Kosova po jedan, ili po desetak Srba
Tako je u južnom delu Kosovske Mitrovice.
Od 40.000 Srba koliko je živelo u Prištini pre rata, ostalo je tek desetak, kažu neprovereni podaci.
U Đakovici – jedna jedina Srpkinja, Dragica Gašić, koja se vratila juna prošle godine.
U Peći, od 15.000 Srba, ostala je tek jedna starica.
U carskom gradu Prizrenu, danas je jedva desetak Srba.
Odlukom Vlade tzv. Kosova iz septembra 2022. godine, popis stanovništva na Kosovu i Metohiji biće održan od 1. septembra do 16. oktobra 2023. godine.
Poslednji je održan 2011. godine i po onome što je tada utvrdila prištinska statistika, u južnoj srpskoj pokrajini živelo je 1.739.825 stanovnika, od toga 1.616.869 ili 93 posto Albanaca, Srba – 25.532 ili 1,47 posto.
Ovde valja imati u vidu da u četiri opštine na severu KiM, Severnoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Leposaviću i Zvečanu popis nije sproveden a u srpskim enklavama južno od Ibra, Srbi su se samo delimično odazvali popisu, odnosno popisano je više od 25.000.
I dok se odgovor velike većine Srba severno i južno od Ibra, na poziv Prištine na popis, da naslutiti i osam meseci pre početka, jasno je da će novi popis biti još jedan pečat na tragediju o tužnoj sudbini Srba na Kosovu i Metohiji.
„Odluka o izlasku na popis koji organizuje Priština ne može se prepustiti Srbima iz geta jer su oni samo deo stanovništva koje mora biti popisano. U jednom trenutku posle sukoba, OEBS je doneo odluku da se izvrši popis stanovnika ovog prostora i da se njime obuhvate čak i Srbi čiji je jedan od roditelja rođen ili živeo na Kosovu. Ta ideja nije sprovedena, a zbog pritisaka, ratova i iseljavanja, jedino je ona imala smisao i pružala mogućnost za povratak. Svaki popis bez uključivanja proteranih i odseljenih u dugom vremenskom periodu biće legalizacija pritisaka, ideološke i nacionalističke projekcije i etničkih čišćenja sprovedenih u različitim periodima“, kaže Živojin Rakočević, književnik i novinar koji živi u Gračanici, jednoj od srpskih enklava na Kosovu i Metohiji.
Tek letimičan pogled na statističke podatke, na procene o broju stanovnika u srpskoj pokrajini, pokazuje kako je Srba, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju sve manje.
Došli su do same ivice opstanka na svojoj vekovnoj teritoriji.
Samo podsećanja radi, podaci iz turskog katastarskog popisa iz 1455. godine, čiji se original čuva u arhivi u Istanbulu, govore da je te godine na Kosovu Srba bilo 98 posto, Albanaca tek jedan posto.
Iz veka u vek, broj Albanaca je rastao, 1871. bilo ih je 32 posto, Srba 64 posto, 1921. Albanaca 66, Srba 26 posto, 1948. godine popisano je 68 posto Albanaca i 24 posto Srba, 1981. Albanaca 77, Srba 15 posto, 1991. Albanaca 88 posto, Srba tek 11 posto.
Dečanska hrisovulja iz 1330. godine koja sadrži detaljan spisak domaćinstava koja su popisana u Metohiji i severozapadnoj Albaniji potvrđuje da su te godine na ovom području samo tri od 89 naselja bila albanska, od 2.166 gazdinstava, samo 44 su bila albanska.
Koliko Srba živi severno, a koliko južno od Ibra?
Od 10. juna 1999. godine i početka pogroma, stravičnog proterivanja Srba sa Kosova i Metohije, kada je na desetine hiljada Srba u nekoliko talasa bilo prinuđeno da napusti svoje kuće, sela, gradove, od 437 mesta u kojima su Srbi živeli do 1999. godine, etnički je očišćeno 312 naselja!
Koliko je danas Srba na Kosovu i Metohiji, relevantnih, naučno potvrđenih podataka nema.
Prema poslednjem popisu stanovništva, onom iz 1991. godine, na Kosovu i Metohiji živelo je 194.190 Srba, dok je broj Albanaca tada procenjen na 1.596.072 stanovnika jer se Albanci te godine nisu odazvali popisu koji je sprovela Republika Srbija.
Samo od popisa 1981. do popisa 1991. broj Srba na Kosovu pao je sa 210.000 na 194.000.
Za tih deset godina broj Albanaca porastao je sa 1.226.000 na 1.596.000.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u obraćanju iz 2019. godine, kako u autorskom tekstu iz novembra 2021. godine prenosi asistent na FPN u Beogradu Stefan Surlić, naveo je da je na Kosovu i Metohiji 2017. godine živelo 94.998 Srba, od toga u četiri opštine na severu pokrajine 47,1 posto, a južno od Ibra 52,8 posto.
I na poslednjoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini, Vučić je ponovio da, prema podacima srpskih institucija na Kosovu živi ne više od 95.000 Srba.
Sa druge strane, OEBS je 2013. godine dao procenu prema kojoj je na Kosovu više od 140.000 Srba.
Neke druge procene govore o oko 100.000 Srba na Kosovu i Metohiji od čega 40 posto živi na severu, a 60 posto južno od Ibra.
Prema popisu iz 2011. godine Srbi su bili većina u 10 opština na KiM, četiri na severu, Severna Mitrovica, Zvečan, Leposavić, Zubin Potok i u šest, u Štrpcu Gračanici, Klokotu, Ranilugu, Partešu, Novom Brdu, južno od Ibra.
I dok Srbi u četiri opštine na severu pokrajine žive u kompaktnim zajednicama u kojima je srpsko stanovništvo apsolutna većina, u sredinama južno od Ibra, u enklavama živi od nekoliko stotina do više hiljada Srba.
Kako, oni sami znaju najbolje!
„Život Srba u enklavama južno od Ibra u protekle dve decenije pretvorio se u grčevitu borbu za opstanak u, najvećoj mogućoj meri, u seoskim sredinama. U svim sukobima i nesrećama dvadesetog veka gradovi su bili, koliko toliko, sigurna mesta za preživljavanje. Srbi i svi ostali su u dvadeset prvom veku, u gradovima Kosova i Metohije doživeli potpunu katastrofu i svaki segment njihovog života je fatalno pogođen. Mirovne snage su pružile minimalnu zaštitu za 80.000 ljudi, koji su se sklonili u seoska geta i izgubili svaki pojam o mogućnosti da se vrate u grad“, kaže za RT Balkan, Živojin Rakočević.
Nema ni zvaničnog podatka koliko se Srba, proteranih u više talasa sa Kosova i Metohije u međuvremenu vratilo svojim kućama.
Kosovsko ministarstvo za zajednice i povratak, koje je osnovano 2005. godine, takav podatak nema, baza sa podacima ne postoji, a krajem 2022. godine bilo je oko 200 zahteva za povratak.
Srbi, povratnici u Ljuboždu dočekani kamenicama
Kada se u martu 2017. godine 15-tak prognanih Srba starosedelaca vratilo u selo Ljubožda u opštini Istok, lokalni Albanci su više puta organizovali proteste zbog povratka komšija.
U međuvremenu, neke od povratničkih kuća su kamenovane, na nekima su ispisivani grafiti u znak podrške UČK… Srbi povratnici u početku smestili su se u jednu kuću na vrhu sela na kojoj je bio čitav krov, u međuvremenu u selu je podignuto 15-tak novih kuća, neke su obnovljene.
Prvi povratnici u selo gledali su te 2017. godine svoje razrušene domove, i kako komšije Albanci obrađuju njihovu zemlju, koriste njihove ekonomske objekte.
„Rekli su nam da smo četnici, da nismo dobrodošli, da je najbolje da odemo. Ide Vaskrs, a nas duša boli. Vratili smo se, ali, kuće su nam srušene, naše njive oru Albanci. U našim baščama iscvetale trešnje, a Bog te pita ko će ih jesti. Nismo od komšija u selu očekivali dobrodošlicu, ali, nismo ni ovoliku mržnju“, pričali su mi tada neki od povratnika.
Živojin Rakočević navodi da je primerenije govoriti o getu nego o enklavi, jer su Srbi prisiljeni na ovakvu vrstu izolacije i organizovanja svog kulturnog, duhovnog i društvenog života.
„Nad tim getom leži senka privremenosti i stalna pretnja koja se razvija od „sitne“ institucionalne represije do ranjavanja dece na Badnji dan ove godine. Geto nije budućnost, ali ovih dvadeset godina i sada on je jedina mogućnost da se sačuva jedna zajednica koja je faktički bila osuđena na nestanak. Ona čuva i baštini, i u njenom vlasništvu su najznačajnija ostvarenja naše srednjovekovne civilizacije. Mi ovde čuvamo, često svojim životima, srpski Notr Dam – Visoke Dečane, ili Bogorodicu Ljevišku – srpsku Sikstinsku kapelu“, kaže Rakočević.
Jedna od retkih svetlih tačaka u ovim brojevima jeste ona o broju novorođenih beba u tri srpska porodilišta na Kosovu i Metohiji, u – Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i Pasjanu kod Gnjilana.
Samo u ovom poslednjem koje je u Kosovskom Pomoravlju gde je nekada živelo oko 100.000 Srba, a danas ih je višestruko manje, od 2015. godine kada je porodilište otvoreno, do danas je rođeno više od 1.000 beba.
U Gračanici je 2021. rođeno 217 beba, u 2022. – 287, u Kosovskoj Mitrovici pretprošle godine 424, prošle 482 bebe.
„Srba u getima južno od Ibra ima između 80 i 85 hiljada, što je uzimajući u obzir, sve okolnosti ogroman broj. Antigva i Barbuda, zemlja koja je nedavno povukla priznanje Kosova, ima manje stanovnika od naših geta južno od Ibra. Nije mi poznato da ima neki spomenik u Unesku. U getima se dešavaju tri procesa: iseljavanje sa KiM uzrokovano pritiscima i besmislom; pomeranje stanovništva unutar geta – iz ugroženih sela sa ruba teritorija seobe prema malo većim sredinama; rađanje kao opšte iznenađenje – u getima se rađa najveći broj srpske dece. Samo jedno selo kod Obilića, za koje gotovo niko nije čuo, ima više dece nego Crna Trava, Trgovište, Šavnik ili Plužine“, kaže Rakočević.
Koliko Albanaca živi na Kosovu i Metohiji?
Popisom iz 2011. godine utvrđeno je da na Kosovu živi 1.616.869 Albanaca.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izašao je 2019. sa podatkom da je stvarni broj Albanaca na Kosovu između 1.162.000 i 1.325.000.
Politički analitičar iz Prištine Demiš Šaša pre godinu dana objavio je procenu da je u periodu od 10 godine, od 2008. do 2018. oko 300.000 ljudi sa Kosova emigriralo u zemlje Evropske unije.
Šef DSK Ljumir Abdidžiku, krajem prošle godine izjavio je da je tokom 2022. više od 49.000 građana Kosova, 134 dnevno, ili oko 1.000 mesečno, dobilo radne vize i iselilo se sa Kosova u evropske države.
Biće zanimljivo, što se tiče Albanaca, i kako će zvanična statistika Agencije u Prištini tretirati desetine hiljada ljudi koji su u međuvremenu dobili radne vize, odselili se u zemlje zapadne Evrope.
Profesor Mimoza Duši sa „Univerziteta u Prištini“ nedavno je izjavila da će „subjekti popisa biti građani koji duže od 12 meseci žive na jednoj lokaciji“, ali i oni koji „planiraju da duže od 12 meseci žive na jednoj lokaciji“!
Po njenom stavu, svi koji „van Kosova žive 12 meseci neće biti popisani“!
Sa druge strane, prema podacima Agencije za statistiku Kosova, iz godine u godinu opada i stopa prirodnog priraštaja u pokrajini.
ako je 2016. na Kosovu bilo 14.170 više rođenih nego umrlih, ova brojka u 2017. je – 13.732, u 2018. – 12.770, a u 2019. – 11.238.
Opada i stopa fertiliteta (broj živorođene dece po ženi) pa je ova stopa 1990. godine bila na Kosovu 3,59, 2011. – 1,99, a sada je 1,66.
Tako su podaci, o demografskom bumu među Albancima na Kosovu razvejani surovim statističkim podacima.
Oni sada pokazuju da je stopa fertiliteta na Kosovu i Metohiji, kao uostalom i u Albaniji, u granicama evropskog proseka i tek nešto malo viša nego u centralnoj Srbiji.
Na „Kosovu“ 562.000 korisnika mobilnih telefona
I dok je i stvarni broj Albanaca koji žive na Kosovu velika nepoznanica, jedini relevantan podatak za upoređivanje, onaj sa popisa 2011. godine, o 1,6 miliona Albanaca, neki unakrsni podaci uveliko dovode pod veliki znak pitanja.
Tako se u „Svetskom almanahu“, (CIA World Factbook) iz jula 2017. godine navodi procena da je te godine na Kosovu bilo 1,9 miliona stanovnika, ali i tek 562.000 registrovanih korisnika mobilne telefonije. Statistika CIA na osnovu proste matematike zaključuje da na 100 stanovnika Kosova dolazi tek 31 mobilni broj i tu odmah u oči pada da nešto nije u redu.
Pošto se broj registrovanih korisnika mobilne telefonije ne može lažirati, svaki broj mora biti registrovan, i ako se u obzir uzmu podaci Svetske banke zasnovani na informacijama Međunarodne telekomunikacione unije da je svetski prosek u 2016. bio 100,68 mobilnih na 100 stanovnika, ispada da na Kosovu nešto debelo nije u – statistici!
Ako je broj korisnika mobilnih telefona stvaran, i nije ga moguće lažirati, zaključak je da je problem u – broju stanovnika!
Naime, kosovski 31 mobilni telefon na 100 stanovnika ispod je čak i Somalije u kojoj besni rat gde je 46 mobilnih na 100 stanovnika, i daleko, daleko ispod proseka za ovaj deo Evrope gde je, recimo, u Bosni i Hercegovini 2016. godine bilo 97 mobilnih na 100 stanovnika, u Hrvatkoj 105, Crnoj Gori 166, Srbiji 130, a u Makedoniji u kojoj živi veliki broj Albanaca – 99!
Pošto je mala mogućnost da je CIA pogrešila u ovoj statistici, odnosno u broju brojeva mobilnih telefona registrovanih na Kosovu, ispada da je jedina preostala mogućnost da je broj stanovnika na Kosovu očigledno manji nego što to kaže zvanična statistika.
I još jedna cifra ukazuje da sa brojem stanovnika Kosova koji pokazuje zvanična statistika nešto nije u redu.
Naime, na izborima 2017. godine na Kosovu je glasalo 777.093 ljudi, i to sa Srbima i ostalim manjinama!
Inače, najnovija procena Svetskog almanaha (CIA World Factbook) ažurirana pre neki dan govori da je na Kosovu 1,95 miliona ljudi, od toga 92,9 posto su Albanci, a 1,5 posto Srbi.
Živojin Rakočević navodi da se popis koji sprovodi Priština ne može se uzeti ozbiljno, jer kako može da vas popisuje neko ko, u najvećoj meri, nastoji da ne primećuje da postojite, ili priznaje da postojite samo ako ličite na njih i njihovu vlast.
Što se tiče samih Albanaca, kako kaže, i tu vlada potpuna konfuzija, birački spiskovi, broj stanovnika, broj korisnika mobilnih telefona pokazuju potpuno različite podatke.
Stručnjaci za demografiju, često govore da od 1945. do dana današnjeg nema sigurnog i potpunog popisa na KiM.
Proteklih dvadeset godina, kako navodi, stotine hiljada ljudi iz Makedonije, Albanije, Kosova, Crne Gore i juga centralne Srbije imaju lična dokumenta ovih entiteta i „prelivaju se“ po potrebi iz jednog u drugi.
„Tako su kosovski Albanci sa dokumentima Crne Gore dali ogroman doprinos referendumu za ocepljenje ove države. Iznad svega toga je proces seobe Albanaca na zapad. Pojedine zapadne ambasade u Prištini godišnje dobijaju stotine hiljada zahteva za vizu, a procena Ujedinjenih nacija govore da bi blizu 80 odsto Albanaca istog trenutka napustilo Kosovo kada bi bilo u mogućnosti. Svi ovi podaci i paradoksi povećavaju unutrašnje atagonizme i mržnje, često usmerene prema onima koji sada žive u getu i čekaju slobodu“, zaključuje Živojin Rakočević.
autor: Zoran Šaponjić/RT Balkan, foto: Zoran Šaponjić
