Vukašin Babin (28) iz Kaća kod Novog Sada, koji radi kao konobar na brodu koji plovi kroz Nemačku, Holandiju, Belgiju i Švajcarsku, priča za Kurir o zahtevima posla, britanskim gostima koji nisu poznati po davanju bakšiša i o avanturama na putu
Mnogi veruju da je rad na kruzeru ostvarenje sna, ali za Vukašina Babina (28) iz Kaća kod Novog Sada, koji radi na turističkom rečnom brodu na Rajni, stvarnost je ipak nešto drugačija.
Radi svakodnevno od 12 do 14 sati, ima svega tri slobodna dana mesečno, bakšiš od britanskih gostiju koje uglavnom uslužuje stiže retko, svaki dan mu je isti, a ni plata nije „astronomska“! Ipak, on je obišao brojne evropske gradove, stekao prijateljstva za ceo život i upoznao sebe na potpuno nov način – a to, kako kaže, nema cenu!
– Trebala mi je promena. Razmišljao sam čime bih mogao da se bavim, a da me zaista ispunjava. Glavna ideja mi je bila da usavršim engleski jezik, vidim kako razmišljaju ljudi iz drugih kultura i da upoznam njihov način života – započinje Vukašin priču za Kurir.
Ponuda koja se pojavila bila je posao konobara na turističkom brodu pod švajcarskom zastavom, koji plovi rekom Rajnom kroz Nemačku, Holandiju, Belgiju i Švajcarsku.
Vukašin je želeo da usavrši engleski i upozna druge kulture. Foto: Privatna Arhiva
Na brod se ukrcao 25. februara. Njegov osnovni zadatak je da gostima služi hranu i piće, kao i da priprema stolove za obroke. Ipak, iako na prvi pogled deluje jednostavno, ovaj posao je daleko od lakog.
– Svaki dan je identičan. Jedna ekipa dolazi u sedam sati, a druga u 7.30. Doručak funkcioniše po principu samoposluge (bife), a mi, konobari, im služimo kafu i čaj. To traje do 9.30, a posle toga pripremamo restoran za ručak. Nakon toga imamo pauzu od sat do sat i po, u zavisnosti od toga koliko smo brzo završili raspremanje – objašnjava.
Najteži deo posla
Za ručak gosti mogu da biraju između samoposluge i jela s menija koja nisu deo bife ponude.
Hrana na brodu je vrhunska, a gosti su uglavnom Britanci. Foto: Privatna Arhiva
– Posle ručka pripremamo sve za večeru, a postavka restorana je definitivno najteži deo posla. Tada imamo dužu pauzu od oko tri do tri i po sata. U tom periodu treniramo ili pokušamo malo da sklopimo oči. Večera je najzahtevnija, jer radimo sve od početka do kraja – služimo predjelo, supu, glavno jelo, desert. Nakon toga sve spremamo za sutrašnji doručak. Dan se završava oko 23 sata – kaže iskreno.
Najzanimljiviji dani u mesecu su ona tri slobodna, koje Vukašin koristi maksimalno.
– Trudim se da se dobro naspavam kako bih stigao sve što sam isplanirao. Pošto sam aktivan tip, teretana je obavezna, kao i celodnevni obilazak grada u kom se nalazimo – priča sa osmehom i dodaje da su vožnje biciklom kroz Amsterdam i Roterdam iskustva koja bi svako trebalo da doživi bar jednom u životu.
Vukašin je na brodu stekao prijateljstva koja će trajati ceo život. Foto: Privatna Arhiva
Zaposleni, kako kaže Vukašin, uživaju i u odličnim uslovima na brodu. Hrana je vrhunskog kvaliteta – najbolje meso, kvalitetni sastojci, odlični deserti, voće i kafa. Kabine su uredne, lepo uređene i imaju dovoljno prostora za normalno funkcionisanje, a njihova urednost kontroliše se svake nedelje.
A i putnici, mahom britanski penzioneri, uglavnom su dobri, uslužni, fini ljudi.
– Kao i svuda, ljudi su raznih karaktera, ali uglavnom svi žele da dodaju čašu, tanjir, da pomognu na bilo koji način. Nisam imao neprijatne situacije, a nadam se da ih do kraja putovanja i neće biti.
Najveći izazov
Najveći izazov, kaže Vukašin, jeste monotonija.
Foto: Privatna Arhiva
– Međutim, za razliku od okeanskih kruzera, na kojima zaposleni i gosti nekada ne vide kopno po nedelju i više dana, ovde je kopno bliže, voda je mirna i nema opasnih situacija. A mi nekada iskoristimo tu situaciju, pa posle smene odemo da vidimo kakav je noćni život u nekom gradu, ali, iskreno, nigde nije kao kod nas u Srbiji.
Uprkos uvreženom mišljenju da se na brodu zarađuje ogroman novac, Vukašin kaže da se slična zarada može ostvariti i u većim gradovima Srbije, dok bakšiš nije naročito izdašan.
– Što se bakšiša tiče – da smo za svako „hvala“ dobili jedan evro, bili bismo milioneri – kaže kroz osmeh i dodaje:
Foto: Privatna Arhiva
– Međutim, do sada smo obišli desetak evropskih gradova, a to je neprocenjivo. Nekad nije sve u novcu, već u uspomenama koje stvaramo. Novac se potroši, ali sećanja ostaju zauvek.
Izreka svuda pođi, kući dođi važi i u Vukašinovom slučaju.
Foto: Privatna Arhiva
– Nema lepšeg života od života u mojoj Srbiji, među svojim ljudima. Naravno da mi nedostaju porodica i prijatelji i jedva čekam da se vratim kući bogatiji za jedno veliko iskustvo! – kaže Vukašin, koji je na ovom brodu jer ima pred sobom jasan cilj.
– Želja mi je da otvorim piceriju i, nadam se, da ću to ostvariti ove ili sledeće godine – kaže sa osmehom i savetuje mladima koji se razmišljaju da li da se upuste u sličnu avanturu da to obavezno urade, jer će, kako kaže, steći neverovatno iskustvo.
