Slobodan (51) je pre nekoliko godina odlučio da spakuje kofere i preseli se sa porodicom u Portugaliju.
Sada je otkrio kakav je život tamo i šta mu najviše fali. Slobodan je otkrio kako su zapravo došli na ideju da se presele baš u Portugaliju, kao i kako je gajiti decu u novoj sredini i živeti u toj zemlji.
„Prvi put smo došli u Faro na poziv prijatelja, koji su se tu doselili nekoliko godina ranije. Letovanje je bilo kao i svako drugo, samo što su nam oni bili domaćini, te smo mogli da upoznamo grad mnogo bolje i da vidimo kako žive lokalci u malom gradu na obali, na krajnjem jugu Evrope. Na svakom koraku smo mogli da čujemo engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, ruski i naravno portugalski jezik“, priča Slobodan i dodaje da su miran ritam života i srdačnost Portugalaca bili presudni da počnu da razmišljaju o preseljenju.
Slobodan ističe da je prvi utisak kada su stigli bio da je ovo bezbedna zemlja, što mu je bilo naročito bitno zbog dece.
Drugo, što su mogli svuda da stignu brzo, i to pešice, što je velika prednost u odnosu na Beograd.
„Ljudi su mnogo ljubazni i predusretljivi prema strancima, bez predsrasuda odakle god da dolazite. Sve strepnje zbog preseljenja i promene posla, jer su deca počela novi život u školi na njima potpuno nepoznatom jeziku, sve je to brzo nestajalo zbog bezrezervne želje Portugalaca da pomognu“, istakao je on.
„Glavna razlika u odnosu na Srbiju je to što ovde nema stresa koji se kod nas oseća na svakom koraku, naročito kada završavate administrativne poslove.
Prva stvar koju smo morali da uradimo u Portugaliji bio je upis dece u školu. Iako njihov boravak još uvek nije bio potpuno pravno regulisan, školska administracija je učinila sve da to prođe glatko i bez ikakvih problema, uz rečenicu ‘škola je obavezna, deca moraju ići u školu’. Još jedna stvar, knjige i vanškolske aktivnosti su besplatne“,kaže Slobodan.
Navodi da školstvo funkcioniše da sličan način kao u Srbiji.
Od prvog do četvrtog razreda deca idu u školu od devet do 15 časova, uz mogućnost da nakon toga besplatno pohađaju vanškolske aktivnosti u okviru škole u trajanju od sat vremena.
„Svaki dan imate čas, a izbor je od vožnje rolera, preko šaha i muzičkog do rukometa. Jedna od stvari koja nas je prijatno iznenadila u školi je na primer i to što su deca od prvog dana dobila pomoćnog učitelja samo zato što su stranci i ne razumeju dobro jezik. Taj učitelj je sa njima radio domaći, objašnjavao gramatiku, vežbao izgovor. I sve to u organizaciji škole i za nas potpuno besplatno. Knjige su takođe besplatne za sve. Radne sveske se plaćaju, ali je i to nešto simbolično“, kaže Slobodan i dodaje da su roditelji, kako je počela pandemija, mogli da se prijave za besplatne laptopove za svako dete u kući, bez obzira na uzrast, od prvog do devetog razreda osnovne škole.
„Preseljenjem u Porugal smo dobili mogućnost da upoznamonove kulture, ne samo Porugalce.
Najbolje drugarice naših ćerki su iz Mozambika i Kanade. S druge strane, izgubili smo blizinu prijatelja i porodice.
To je, pored kajmaka i ajvara, najveći gubitak“, ističe Slobodan.
Kako kaže, najgore udare pandemije pregrmeli prilično dobro budući da su vlasti dosta brzo reagovale da se pandemija suzbije, a Portugalci preporučene mere veoma poštuju.
„Posle posla i kada deca završe školu odemo čestona plažu, a vikendom obilazimo okolinu, pravimo izlete u Sevilju ili Lisabon. Ukratko, sve se odvija i bolje nego što smo mogli da poželimo. Ulažemo u budućnost dece koliko možemo i što je najvažnije, učimo ih da budu dobri ljudi. Sami će pronaći svoje mesto i da li će želeti da ostanu u Portugaliji“, navodi Slobodan za kraj.
Kurir.rs/Zadovoljna.rs
