Svi smo plakali dok smo gledali film, a sad upoznajte Jelenu Buhač Radojčić – DARU IZ JASENOVCA

Jela, koja je kao devojčica preživela užase ustaškog logora smrti u Staroj Gradiški, za Ona.rs govori o danima pakla i životnoj potrazi za mlađim bratom Ilijom.

Ako bi postojala takva mera, ne verujem da bi iko mogao da ospori da je „Jasenovac“ – najteža srpska reč u našem rečniku.

U nadasve bolnoj istoriji prečestih i nehumanih stradanja – tužniji i strašniji događaj srpski narod nije doživeo.

Tragedija jasenovačkih mučenika je neopisiva, a zravorazumski čovek kao da tek može da pokuša da je prikaže rečima.

Jer, ne postoje adekvatne reči koje bi dale dovoljnu težinu zverstvima kojima su ondašnja srpska, jevrejska i romska nejač bila izložena.

Koliko god puta da u neverici izgovorite ponaosob tri nespojive reči – „dečji“ „logor“ „smrti“ – one nisu ni vrh jezivog ledenog brega koji se iza njih krije.

Teško je danas uopšte pojmiti da su nekada postojala neka deca, od tek ispiljenih novorođenčadi do tinejdžera, sakupljana od Srema do Kozare, iz Like, Banije, Korduna, delova Bosanske Krajine i drugih srpskih teritorija okupiranih od novoformirane NDH Crne legije, koja su saterana u Jasenovac i Staru Gradišku, na Metajn na Pagu, u Mlaku, Jadovno…

Stravični logori u kojima su oni najmanji i najnesvesniji bili izloženi najvećem zlu u svetskoj istoriji rata, mesta gde su mnoga deca izgubila ne samo svoje detinjstvo, već i goli život.

Jedno od njih je i Jela.

Rođena u selu Jablanac, nizvodno od Jasenovca, sedmogodišnja devojčica Jelena Radojčić Buhač 1941. godine živela je u novoosnovanoj NDH sa tatom Božom, mamom Anom, braćom Ilijom i Živkom, dok je brat Dušan boravio u susednom selu Mlaka, sa njihovim bakom i dedom.

Seća se da je logor Jasenovac već bio stacioniran, jer joj je otac pričao kako je, vraćajući se sa pijace, usput, niz reku, spustio dve glavice kupusa za logoraše.

Život u selu u to vreme bio je relativno miran, sve do poplava, kada su stanovnici okolnih sela saznali za ustaški naum da pobiju sve Srbe po mestima koja su ostala okružena vodom, zbog čega su se svi dali u zbeg po kozaračkoj šumi.

U nekom trenutku, Jelin otac je pokušao da pređe u selo Mlaku kako bi izbavio sina i roditelje, ali naum mu nije uspeo – selo je već bilo pokršteno i svi u njemu su poklani.

U tom pokolju Jela je izbugila 89 rođaka.

I četvorogodišnjeg brata Dušana.

– Majka je nosila mog brata Iliju koji je tada imao, mislim, oko godinu i po dana. Nikad nisam našla njegov upis u matičnu knjigu rođenih i ne znam koliko je tačno bio star, ali se jasno sećam da je imao beleg sa leve ili desne strane na slepoočnici – počinje svoju ispovest za Ona.rs danas 89-godišnja Jelena.

Ona se priseća kako je potom, tokom nemačke „Treće ofanzive“ narod u zbegu uhvaćen u obruču na Kozari i „sva čeljad“ sterana u Orahovo.

Kako su bili razvrstani po raznim napuštenim kućama, Jela se jasno priseća kako su za njima „ustaše ušle sa jednim Švabom, naoružane mitraljezima“.

Tražili su njenog oca koji se sa drugim čovekom u tom momentu sakrio u odžak.

Videvši da će svi biti streljani, njen tata se, ipak, predao.

– Odveli su ga u neku kapudžijsku radnju, vezali žicom i oterali. Tad sam ga poslednji put i videla. Sećam se da je imao pantalone na bele štrafte i šešir, ali lika nikako ne mogu da se setim. Kasnije sam saznala da su ga dve godine kasnije, 1943. videli u selu sa grupom ljudi koja je nosila lopate. Sprovele su ih ustaše. Pričalo se da je cela ta grupa kopala sebi raku i da su poubijani maljem.

Žene i decu Nemci su tada proterali do logora Stara Gradiška.

Ta 24 kilometra od Orahova sva nejač je išla peške, da bi u Gradiški konačno prenoćili napolju, na livadi, ispred kule Marije Tereze.

Jela je uverena da su „pravili mesto“ u logoru za nove zarobljenike.

Već sutradan su ih, kako pripoveda, „preuzele ustaše“ koje su postavile drveni zeleni sto ispred ulaza u logor i zahtevale od naroda da na njega odlože sve zlato i novac koji imaju.

Jela se i danas živo seća kako je neka Jevrejka sakrila zlatne minđuše u punđu, ali ju je druga odala, zbog čega su joj samo ispalili metak u čelo.

Prestravljena deca, i Jela među njima, samo su se od straha skupila oko majčinskih sukanja.

Video prilog – Razgovor sa Jelenom Radojičić Buhač:

https://ona.telegraf.rs/ona-price/3647565-upoznajte-pravu-daru-iz-jasenovca-jelena-buhac-radojicic

– Potom smo ušli u taj logor i našli mesto da legnemo na golu zemlju, bez pokrivača ili jastuka, dok su oko nas bile samo zidine.

U logoru su prolazili dani, nedelje, meseci… Jelena nije sigurna koliko.

Ručak su dobijali jednom dnevno, u podne, pa iako se ne seća šta su jeli, seća se kazana i da su stajali u redu.

– Bilo bi to neka voda sa po dva zrna pasulja u njoj. Vodu smo pili iz bunara gde su se slivale fekalije okolo. Jednom sam dugo posmatrala jednu baku kako uporno glođe i siše suvu kost. Ne znam ja odakle su te kosti. Samo jednom sam rekla: „Majko, ja sam gladna“, a ona mi je odgovorila: „Nema ovde Jelo da se jede, ovo je logor“. Više je nikad nisam pitala, samo sam skupljala mrvice iz njenog džepa. Ako bi ih bilo.

Sva deca su bila gladna.

Zapravo, svi su već bili izgladneli i pre ulaska u logor.

Jela ne zna koliko je vremena provela u logoru, ali zna da je bio 17. agvust kada je izašla, jer je sačuvala kartončić koji je dobila od Diane Budisavljević na kom piše datum kada ih je izvela iz logora.

Kako priča, došle su dve gospođe sa belim kapama i crvenim krstovima i pitale žene u logoru koja želi da preda svoju decu da ih odvedu i smeste da ugodno žive. Jasno se seća da su rekle: „Imaćete, deco, belu kafu i beli hleb!“

Majke koje su načule da je u Mlaci već pobijeno oko 250 dece, istog momenta su počele da nude svoje male ne bi li ih spasle sigurnog pokolja, zbog čega je nastala opšta vriska i plač dece kada su shvatili da ih odvajaju od majki.

Jela se seća i odlučnih, hrabrih majki koje daju svoju decu u nepovrat, bez garancije u šta ih šalju i znanja da li će ih ikad više videti. Ali su ih čvrsto i uporno ohrabrivale da – odu.

– Još čujem vrisku dece i majki koje su ustaše razdvaljale u logoru. To su slike koje nikada ne blede – priseća se Jela koja je i sama oteta iz majčinog naručja.

Pa, iako je zahvaljujući tom razdvajanju preživela ustaški pokolj u logoru, kraj njenim mukama bio je još veoma daleko.

Nakon što je zahvaljujući akciji Diane Budisavljević izvedena iz najozloglašenijeg dela logora, Jelena je sa starijim bratom Živkom i malim bratom Ilijom u naručju prešla u drugu zgradu, gde su im časne sestre dale slamaricu za spavanje.

Seća se kako se sa nekoliko malih rođaka zavukla ispod bratovljevog kaputića, a da je maleni Ilija bio smešten na spratu sa bebama.

Uskoro su ih sve poterali na voz, ali su pre toga dobili za obrok paprikaš, ručak kakav nisu pojeli od početka rata.

– Moja nešto starija rođaka Mara nosila je mog Iliju kad smo ušli u marvin vagon. Kada smo konačno stigli nekako u Zagreb, časna sestra je uzela Iliju, a mene su za to vreme okupali i ošišali do glave. Tata mi je kupio neki materijal pre rata od kog se nisam odvajala, a mama mi je u nekom trenutku od njega sašila suknji i bluzu, a Iliji haljinicu. To sam tad obukla. Od brata Živka su me razdvojil i ne znam više gde je, a Iliju su domobrani upravo proneli na nosilima, okupanog i obučenog u onu maminu haljinicu. Sedeo je. Po tome znam da nije bio bolestan. Tada sam ga poslednji put i videla u životu.

 

Jela zna da su ustaše masovno uzimale decu bez evidnecije, ali i dalje traži svog brata Iliju.

Ako je ostao živ i usvojen, bio je suviše mali da išta zapamti.

Tu je samo beleg koji je dobio pri rođenju, po kom bi mogla da ga pronađe.

Crven, smežuran, oko dva centimetra sa leve ili desne strane na slepoočnici.

Seća se da je bio plavušan, verovatno je imao i svetle oči.

– Mene su tako samu odveli u mesto Ludberg, gde su nas hrvatske porodice razgrabile. Uzela me je neka žena za komšinicu koja joj je rekla da „pokupi jednu devojčicu“. Onako bosa i ćelava završila sam u Sokocu. Kad sam ušla u kuću, ta gazdarica je počela da plače jer je sam bila veoma mala, pa „neće imati koristi od mene“. Neko joj je dobacio: „Biće ti dobar poštar!“. Sutradan sam dobila konopnu haljinu koju sam nosila na golom telu bez veša i bilo kakve obuće, i nisam je skinula do 1945. Gazda je bio ustaša Crne legije, a gazdarice se zvala Mara. Bilo ih je 12-oro u kući.

Iako je njen život u Sokocu bio mukotrpan i tužan, Jelena je zahvalna Diani što ju je izvela iz logora i odvela i u takvu porodicu, jer je svesna da iz Gradiške ne bi živa izašla.

Nikada se nije igrala, čuvala je krave, svinje, sakupljala voće… Tukao ju je svako, a ona ih je nazivala „majko“ i „tetak“. Kad bi prošao sveštenik, pokrivala bi kaljave noge i pozdravljala sa „Faljeni Isus“. Kad je jednom izgubila svinjče, gazda ju je krvnički istukao kamdžijom po leđima, tako da su joj ostali urezani ožiljci koji su dočekali njenu mamu kad se vratila sa prinudnog rada iz Nemačke 1944. godine. Kako kaže, „gazda joj je redovno pretio da će da je zakolje“.

Vodili su je redovno i na misu, gde je jednom naletela na brata Živka u crkvi i više se nisu razdvojili.

Susret je toliko bio emotivan da su i okupljeni Hrvati plakali oko njih kada su ih videli tako male i zagrljene kako se ne daju.

Kad joj je majka došla u posetu, Jela je čuvala svinje i od straha nije smela da ode da je vidi. Toliko se, kaže, bojala.

– Nakon oslobođenja vratili smo se u naše selo, kuće više nije bilo. Ostao je samo bunar pun leševa, obala reke zatrpana mrtvima vezanim žicom… – priseća se Jela.

Nakon mnogo muke, borbe i nestabilnosti, ova hrabra devojčica izrasla je u ostvarenu ženu, suprugu (danas udovicu) i majku dva sina.

Penzionerske dane ako ne provodi u miru svoje kuće i placa na Dunavu, vreme koristi na borbu da se održi sećanje na zločine u Jasenovcu i večitu potragu za bratom Ilijom.

Na tom njenom višedecenijskom putu našli su se i oni koji su joj pomagali i odmagali, ali jedno ime se izdvojilo.

David Jakovljević, predsednik francuskog Udruženja „Deca Jasenovca“, koji je u Parizu i drugim mestima organizovao projekcije filma „Dara iz Jasenovca“, a njegov stalni i počasni gost je uvek Jelena. I ona mu je na tome beskrajno zahvalna.

Upitana da li je ona prava Dara iz Jasenovca, devojčica nad čijom smo sudbinom svi plakali u istoimenom filmu Gage Antonijevića, Jelena odgovora potvrdno.

– Da, to je moja priča po kojoj je napravljena „Dara iz Jasenovca“. Ja sam srela Drakulić Natašu (pisac „Dare iz Jasenovca“) i lično je pitala: „Nataša, po kome je taj film napravljen?“, jer nisam bila sigurna, a ona mi je odgovorila: „Pa po Vama! Vaša priča je potekla da se napravi film“ – sigurna je Jela.

Iako skoro gazi u desetu deceniju, za kraj upitana da li se ikada oporavila od toga šta je doživela kao dete i da li se taj košmar ikada završio, ova uvek snažna starica, drhtavim glasom odgovara: „Ne!“.

– Taj košmar se neće ni završiti. I ovaj razgovor – i to mi je košmar. Nije meni lako da pričam o tome, mnogo mi teško pada, ali želim da svet zna. Mene je i dalje strah od ustaša. Još se i na javi i u snu bojim njih. „Odsekli“ su mi i ruke i noge, pobili porodicu, upropastili život. A to što se držim ovako, to je samo zahvaljujući tome kakva sam osoba. Da se prepustim emocijama, ne bi nas dve ovde sada sedele! Ja ne smem da razmišljam o tome. I kad bih razmišljala.. Ne, ne, ne… I onda kada pričam o tome, ne smem da se upustim u to da sam to ja. Kao da je to neko drugi, ne ja.

– Neka „Dara“ iz Jasenovca?

– Da, neka Dara iz Jasenovca – završava razgovor Jelena.

 

autor:http://ona.rs foto i video: http://ona.rs