Tenski spektakl koji čeka cijeli svijet.
“Prvo skoči, pa reci hop” – često ume da kaže Novak Đoković kada bude upitan o ishodu predstojećih mečeva.
Ništa drugo se i ne sme reći u vezi predstojećeg “polufinala godine”, čija važnost za tenisku istoriju može nadaleko prevazići očekivanja celokupne svetske sportske javnosti koja je priželjkivala da se upravo Karlos Alkaraz i on susretnu na korak do završnog meča Rolan Garosa.
Trebalo je prespavati “tur de fors” demonstraciju totalnog tenisa mladog Španca u kojoj je do te mere “demontirao na atome” tenis i takmičarski karakter Stefanosa Cicipasa da je bilo podjednako neprijatno saosećati sa njim i bodriti ga kada osvoji neki od sinoć retkih poena – kako bi se formirala realna slika o tome kakva pretnja po Novaka Đokovića dolazi od aktuelnog prvog igrača sveta.
Činjenica je da je Cicipas u utorak veče bio toliko loš da se ne može povući nikakva adekvatna paralela između tog meča sa onim koji je odigran ranije tog dana – u kome je Novak izgubio svoj prvi set u Parizu od nadahnutog i smernog Hačanova, a zatim vešto “držao priključak” uprkos lošoj igri do odlučujućeg taj-brejka drugog seta – a ujedno i meča.
Jednostavno, Alkaraz je od starta “udario po Cicipasu” – a kada mu je ušao u igru i glavu, onda je i “zašao” – podigavši takmičarski tonus do egzibicionog nivoa, prikazujući ceo arsenal fenomenalnih udaraca, poteza i rešenja – a da je pritom “stavio reket” na skoro sve loptice koje je Cicipas poslao na drugu stranu mreže i trčanjem pokrivao sve “osim prvog reda” stadiona Filip Šatrije.
Moćno, šampionski – u uz veseli detinjasti osmeh, koji ga je jedino napustio u periodu igre kada je morao da se adaptira na – za pariske uslove – karakteristično mešanje publike u meč, dozvolivši Cicipasu pristojan oproštaj od žreba krajem trećeg seta.
Sa druge strane, i Novak Đoković je demonstrirao veliku snagu, volju i moć toliko puta viđenim “kam-bekom” u meču u kome se prvenstveno borio sa – samim sobom, što “treći” uvek malo i iskoristi. Iako je bilo pasaža u svim dosadašnjim mečevima u Parizu u kojima Novak nije igrao na najvišem nivou – pedigre osvajača 22 Grend Slem, 38 Masters i 33 ostalih titula tokom dosadašnje profesionalne karijere demonstriran je na pobednički način.
“Šta mi bi da pomislim da će Novak ovo izgubiti” misao je koja je sigurno prošla kroz glavu mnogih njegovih poklonika na kraju meča sa Hačanovom, ali je verovatno poslednji put da će moći da bude korišćena kada su preostali mečevi na Rolan Garosu u pitanju – jer neće biti mesta za korekcije na ovom nivou.
Protiv Alkaraza Novak će morati da odigra najbolji meč godine
Možda i perioda od kada se poslednji put u završnoj fazi nekog Grend Slema susretao sa Federerom i Nadalom – kako bi mogao uopšte da otvori put ka pobedi. Šta bi to sve podrazumevalo?
Prvenstveno – oba servisa na 110% učinkovitosti, što znači jako, precizno, varirajuće i ciljno – ako se ustanovi određena slabost u riternu na dan meča.
Isti učinak će se zahtevati i od riterna na Karlitosov servis – gde možda leži jedina jasna komparativna prednost za Novaka, pošto mladi Španac u ovom registru nije toliko dominantan. Iz jakog i dubokog riterna sledi agresivna igra i preuzimanje inicijative u poenima, ali protiv takvog snažnog, brzog, visprenog i brzomislećeg protivnika Novak će morati dobro da pripazi na kontraudare iz “rezervnih” pozicija koje bi Alkaraz mogao da stvara – sa 3, 4 metra iza osnovne linije.
Ulazak u razmene će verovatno biti “programiran” tako da Novak “gađa” protivnikov bekhend, eventualno isproba to kako Španac reaguje na promene pravaca i potraži rupe u Alkarazovom planu za struktuiranje poena – i “pribeleži” da li se u Alkarazovoj osnovnoj igri oseća stepen tenzije zbog važnosti meča.
U slučaju da se oseti komfornije kada se ispitaju svi ovi parametri – Novak će moći i da primeni još agresivniji plan igre, uz češće izlaske na mrežu, kraćenje poena, oštrije uglove za osvajanje prostora u terenu – kao i igranje dropova u slučaju Alkarazovog defanzivnog pozicioniranja na terenu i u kontra-smeru od njegovog kretanja u određenim poenima.
Za razliku od brojnih drugih legendarnih mečeva, pitanje je da li bi ubrzavanje njegove igre Novaku donelo prednost ili osećaj sigurnosti protiv ovako brzog igrača – ali bi zato izuzetno visok nivo borbenosti, pokretljivosti i atleticizma Novakovoj igri imperativno dalo dimenziju kojom bi mogao da dođe do željenog osećaja i verovanja u svoje mogućnosti – koji god izazov Alkaraz bude stvorio za njega.
U slučaju nepovoljnog razvoja događaja, biće veoma teško – kao što je bivalo kada su Nadal i Federer bivali na vrhuncu svojih moći – da se Novak “čupa” iz rezultatskog zaostatka, pasivne igre, serije grešaka i pogrešnih odluka, lošeg kretanja…
Alkaraz na momente podseća na tvorevinu “naučne fantastike”, sa neverovatnim osećajem za nadigravanje i lucidnost u biranju nepredvidivih poteza – gde se izdvajaju za Novaka izuzetno opasni “drop šotovi” i sve što posle njih sledi. Stalno kretanje napred-nazad i nagađanje šta je izaći iz narednog vešto skrivenog udarca Alkarazove protivnike iznuruje i psihički “izluđuje” – a ako na sve to ne usledi dobra reakcija – način na koji Alkaraz u narednim potezima osvoji poen duboko deprimira, i teško je naći mentalnu i fizičku snagu i voljni momenat izaći mu ponovo “na crtu”.
Drugim rečima – da li je ovakav Alkaraz nepobediv? Skoro da jeste – ali samo ako protiv takvog ovejanog šampiona i stratega kao što je Novak odigra bukvalno ceo meč na najvišem nivou.
Znatno lošiji od svog standarda Novak je prošle godine u njihovom jedinom dosadašnjem susretu u Madridu odveo taj i takav meč u neizvestan taj-brejk trećeg seta, pa se i tu moglo videti koliko jedan drugome istinski “ne leže”.
Dodatna i nimalo zanemarljiva činjenica je da – uprkos međusobnom skautingu do nivoa “bezbednosne zaštite” – Novak i Karlos igraju svoj tek drugi meč u karijeri – i direktno odmeravanje snaga, licem u lice sa druge strane mreže – odigravaće se u okolnostima koje nisu “čitljive” niti predvidljive u smislu tenzije, nervoze, anticipacije i razumevanja protivnikove igre i “govora tela” na terenu.
U tom smislu – Novak ima puno pravo kada kaže da će Alkaraz morati “još dosta da vesla” da bi dostigao renome i reputaciju svog proslavljenog sunarodnika – komentar za koji je mogao da se nada da će ga strani mediji prevesti na engleski i španski jezik, sa namenom da se ovaj mladi as lično zamisli nad ovom ocenom – i iz nje izvuče zaključak koliko svog renomea, sportske veličine i takmičarskog ega je Novak Đoković spreman da “uloži” u ovaj meč – a da nije ni počeo.
A koliko je to, zapravo?
Jedini odgovor koji bi vam i Novak verovatno dao – da želi – je: više nego ikada! Ko, koliko, kada, kako – pitanja su za koje nema mesta u ovom razgovoru. I, znajte – ovo je tek – početak…
